Zatvorenih očiju, bedan, sporog hoda, nije mogao do kraja priznati činjenicu da sve što je ikada poznavao, divio se i voleo u jednom trenutku, kao preko noći, nestalo, izgubilo se u ponoru ništavila i zaboravnosti. Svedok jedini svemu tome je bio samo on, u poslednjim trenucima njegovog očajanja i beznađa završiše tako što bez straha, bez ikakvog smisla, dal svesno il' nesvesno, suprotstavivši se tmini skačući u istu, kao ludak koji, kada sve što je držao za najmilije je iščezlo, samo tako, u delićima bednih sekundi, nije imao više šta da izgubi sem svog bednog života kome su samo minuti bili odlučujući faktori koji će odlučiti za koliko će tih bednih, malih i ništavnih minuta njegov život ugasiti kao da ga i nije bilo.
Januar poče pre nekih desetak dana, zima uveliko traje. Jesen koja je prošla beše dobro topla, vladalo je bablje leto sve negde do 15. oktobra, otada krene da se vreme postepeno menja. Kada je prava jesen nastupila počela je sa kišom koja pada bez prestanka tri dana, a u četvrti ogreja Sunce, vidno slabije nego tokom babljeg leta. Sunce izgubi svoj vrhunac snage i nađe se u stanju kada njegova jarost poče slabiti, postepeno. Tada su se i dalje mogli videti ljudi koji su šetali i uživali u jesenjem delu godine, sve naravno dok nije došla zima. U poslednjem mesecu jeseni vladale su česte i jake kiše, dok je hladni vetar vladao i fijukao snažno, dolazili su trenuci zime koja blago poče i pri kraju Decembra udari. Desetog dana nakon Januara ljudi su masovno odlazili u šume da se nacepaju drva za potpalu. Ljudi su čuvali rezerve nacepanog drveća tako da im je bio dovoljan samo taj jedan put kada su išli u šume, cepanice su trajale više od mesec dana, a nekada bi im i za proleće ostajalo, samo od te jedne seče. Ljudi si bili snažni, puni života, družili se, veselili, čak i u onim trenucima kada su vladale teške situacije, nadu i veru su uvek imali, to žilavi ljudi behu.
Noć je bila besna, nije se mogao čuti ljudski zvuk pored te košave koja je silovito harala kao kakva furija, sneg koji je padao beše nošen silovitim vetrovima, više je košen u stranu nego što je padao na zemlju pokrivenu debelim, snežnim pokrivačem, priroda zađe u smrt svoju i čeka da prođe da bi se u proleće kao feniks uzdigla iz svog prirodnog pepela smrti i ponovo zasjala i bujala vegetacijom.
Krov kuće je bio prekriven debljim snegom, imanje je bilo poveće i jedino u tom kraju, tek prve kuće bi se pojavljivale na nekih dva do tri kilometara odatle. U pozadini je bila jedna snežna planina, dok su sa strane bile doline koje su se protezale do još daljnjih planina, mnogo većih od one prisutne u pozadini.
Zbog jakog zimskog vremena i košave kablovi popucaše jer su se otkačile i čekale trenutak kada će im siloviti vetar presuditi, situacija u selu je bila loša. Na deset kilometara od sela je u jednom gradu došlo do većeg broja ubistava. Otkriveno je da su počinioci prešli granicu nezakonito i ubili više zvaničnika u gradu. Oni koji su bili već tu su na svojim nepoznatim načinima uspeli da izvuku odgovore i počinioca, na pomolu je bilo da jedna nacija napadne drugu i izazove rat, i to tako, iznenada i neočekivano.
U kući na kraju sela, kilometar udaljenoj od planine, je čovek visoke građe, crne kose i crne odore na sebi spustio motorolu nazad u bazu. - 'Razumem' - beše to jedino što je rekao pre nego li je spustio motorolu. Na kraju prostorije je bila senka jedne žene, imala je smeđu kosu i bila je u ranim tridesetim godinama.
- 'Moraš li ići, zar ih nema dovoljno tamo?' - upita ona
- 'Sama znaš da nemam mnogo izbora....' - odgovori on - '.....bila si tu kada sam se zavetovao svojim precima da ću braniti otadžbinu.'
Okrete se od stola i krene ka vratima do dečje sobe koja se nalazila na drugom spratu. Ušao je u njihovu sobu gde su dva deteta od osam i devet godina spavali i lepo ušuškani u svoj krevet. Otac im je prišao i oboje ih poljubio u čelo dok je majka iza njega to posmatrala. Pomazio ih je po kosi i krenuo je napolje, vratio se na prvi sprat i stao je pred kućni prag. Okrete se ka njoj i zagrli je snažno, potom je poljubi u čelo.
- 'Ponovo ćemo se videti'. - okrete se od nje, otvori vrata i izađe napolje, izgubi se u tami. Sa njenog lica suze potekoše i pređe preko obraza, nije znala hoće li se vratiti opet.
U narednim danima je izvojevao više od deset bojeva protiv neprijateljske nacije koji su pre samo godinu dana bili njihovi najbliži saveznici, a atentatori koji su nelegalno upali su pogubljeni. Ovakav napad nožem u leđa niko nije očekivao, on se vratio živ i zdrav kući, bio je ranjen u nogu dva puta.
Nije prošlo ni pola godine a da nije došao još jedan napad na državu. Suparnička dinastija je zbacila kralja i došlo je do novog sukoba, građanski rat je počeo. Ponovo se oglasio na poziv da štiti i slično prošlom putu se pozdravio sa svojom porodicom i krenuo da zaustavi masovne pokolje. Bitka je bila krvava, njegova regimenta je uspela da suzbije izdajničku vojsku i lično on je svrgnuo izdajničkog kralja, ubrzo se vratio novi kralj iz prethodne dinastije. Građanski rat je trajao skoro godinu dana, a frontovi po čitavoj zemlji su bili tužni, brat je udario na brata i izginula je velika vojska na obe strane. Bio je ranjen četiri puta i svaki put se izvukao, kao da ga je srećna zvezda vodila, čak i u najmračnijim trenucima za zemlju. Jednog dana, na povratku u svoj zavičaj je duboko u sebi osetio strah, po prvi put je bio onaj iskonski strah koji mu je nagoveštao da nešto veliko nije kako treba, žurio je domu svome. Kompletno crnilo je u jednom trenu prekrilo jednu ogromnu stranu neba, pred očima su mu se smrti prikazivale, bilo je užasno, sve je nestajalo u tmini koja se širila ka njemu, dao se u beg, jurio je koliko su ga noge nosile.
Oči su mu bile ispunjene gnevom koji pomešan sa tugom mu nisu davali nikakvog mira, a lice mu se promeni, tako je bilo smrknuto da nije želeo ništa pred sobom da vidi. Proživljavao je svoje poslednje trenutke u svom životu, koliko je sve bilo bolno gledati i slušati, a o osećanjima da i ne govori. Apokaliptična dešavanja su dovela do toga da je njegov svet proždran tamom. Borio se sa svojim mislima koji su se žestoko u njemu borili sa prihvaćenim činjenicama da njegovog sveta više nema. Sve ono za šta se borio, porodica, čojstvo, junaštvo, otadžbina, je sve nestalo u nekoliko minuta. Lica njegovih najmilijih neće više nikada videti, izbrisani su, jedino su u njemu živela sećanja na prošli život, i ništa više. Hodao je ulicama na takav način kao da je bio mrtav iznutra sve dok mu u jednom trenutku nisu vrisci prekinuli njegove teške misli. Odmah je jurnuo kako je vriske čuo, vodili su ga do jedne uske uličice gde su troje bandita napastvovale jednu devojku. Gnev ga savlada i svim srcem punog istog ga vodiše trkom do te uske ulice. Jedva da su banditi reagovali, on nasrne na dvojicu najbližih i udarom noge u predelu grudi jednog snažno udari da je gurnuo ovog drugog koji zajedno sa njim padoše na zemlju. Panika nasta na tom mestu i ona devojka vidi priliku za beg, otide u jednom pravcu, sakri se iza jednog manjeg zida i iz daljine je posmatrala kako jedan sređuje tri osobe. On se nije mogao kontrolisati i nasrne na trećeg koji mu se suprotstavi nožem. Uhvatio ga je za ruku u kojoj je imao nož i polomi je savivši je i okrenu je na kontra, nož ispade a on ga šutnu. Kako ustaše ona dvojica, jednog je nogom udario po sred lica a lice udari u zid i pade onesvešćen, krv se slivala sa čela na zemlju. Dok se jedan držao za povređenu ruku, drugi ga sa leđa pokušao napasti. On potrča ulevo, zalete se na zid nogom i odbije se o isti da bi njegova zamahnuta noga udarila tog drugog pravo u nos, silina udarca ga odbije i udari potiljkom o zid, padajući na zemlju. Onaj treći, sa povređenom rukom, pokušao je pobeći, ali je za sekundu kasnije bio uhvaćen za povređenu ruku. On zavrišta kao životinja i biva gurnut ka zidu, dobio je od Genja jedan udarac nogom u grudi, telo se odbi od zida i taman kada je krenulo da pada, telo je bivalo zasuto kišom udaraca u predelu grudi, gde je i zaradio taj udarac nogom.
- 'AAAAAA' - Genjo se drao, dok je udarao bespomoćnog napasnika, a povremeno je zamahnuo i udario po dva boksa u facu, dva kutnjaka mu je izbio, a treći udarac ga baci na zemlju. Troje bandita koji su napali mladu devojku i bili puni sebe su sada kukali u bolovima i gutali prašinu sa prljave zemlje. Pogled mu se zadrža na tu mladu devojku koja je izgledala veoma zabrinuto, taj pogled ga je kao munju udario direktno u srce i natera sebe da svoj gnev nadvlada. Oči svoje je zatvorio i prisećao se trenutaka kada je u prošlom životu dvojicu prestupnika bacio u zatvor jer su napastvovale jednu devojku od 20 leta, ona imade isti onaj pogled kao i ova devojka koja ga je gledala. Iz zatvorenih očiju krene jedna suza koju devojka blago iznenađeno primeti. Uvidevši da svetu još uvek treba spas i vodi se borba protiv tame ne bi li još jedan svet nastradao sa nevinim ljudima, Genjo blago obori glavu, podiže je, pogleda ponovo u onu devojku, nasmeja se blago i kratko, okrete se i ode sa tog mesta.
U svom duhu je osetio blagi mir uprkos svom gubitku, nekako je duh uvideo i shvatio da mora sprečiti novu nadolazeću globalnu katastrofu, sa nepoznatim mu saborcima koje mora prihvatiti zajedno sa ovim svetom ne bi li nešto ostalo u životu. Jedna napuštena koliba u jednom kraju gde nije bilo žive duše mu pažnju zaokupira. Bila je polusrušena, krov je bio raspadnut a ostatak kolibe je iako prljav, bio miran, čvrst, stajao je i niko se ne usudi da ga sruši, bio je star bar dve godine, ruševine su za kolibu uzele svog maha. Kada je prišao kolibi on povuče ona zatvorena drvena vrata i vide jedan mali prostor koji mu je bio potreban da sredi svoje misli, a trebaće za to puno vremena, ali je neki početak bio tu.
Čučnuo je i seo na pod, noge je svoje prekrstio a ruke je napred ispružio, naslanjajući ih na noge. Zatvorio je oči, razmišljao je o svom životu, o svom najskorijem delu, o onoj devojci i svoj um je pokušavao smiriti, kako bi dostigao mir i barem malo olakšanje koji su mu bili itekako potrebni. Formirao je u glavi iluziju dva svetla koja se stapaju u jedno i dostižu svoju harmoniju, ta misao mu je bila primarna i važna kako bi svoja osećanja spajao i živeo u barem nekoj ravnoteži, slike te koje je samom sebi ukazivao su bar malo uspevali da po prvi put nakon reinkarnacije stvori kakvu takvu ravnotežu i sklopi mali mir sa samim sobom, nekako se čini da je uspeo u tome. Ostao je da meditira pola sata i konačno svoje oči otvori. Digao se polako i krenuo je ka vratima da izađe napolje. Na nekih stotinu metara je viđao ljude koji su uprkos svojoj nemaštini i nevoljama koje se dešavaju u kraju živeli svojim životima, svako okupiran svojim poslovima. Uprkos svim tim njihovim životima pretila je opasnost da i oni nestanu. Zato se okrenuo i krenuo u nepoznatom pravcu, video je donekle ovo društvo koje očigledno nije imalo mnogo, a morao se upoznati sa ostalim stvarima u gradu i dešavanjima u svetu. Udahnuo je duboko i put ga odvede van kraja, da upozna grad.
