⦿Empty Village

Selo koje je bilo napusteno od strane svojih seljana koji su trazili bolji zivot u vecim gradovima. Iako je ovo selo napusteno, idalje izgleda kao da je neko ovde ziveo do skoro. Jedina stvar koja odaje ovo mesto jesu zarasle mahovine i lisajevi na zidovima i krovovima kuca, koji izgledaju kao da ih niko nije dirao decenijama. Klima koja okruzuje ovo selo je uvek topla, tako da prolazak ovuda je uvek opustajuc.

Zelene livade su okruzivale ovo napusteno selo koje je bilo odlican primer ne suditi knjigu po koricama. Iako ovo selo izgleda kao da je puno zivota, ono je bilo napusteno, dezertirano od strane stanovnika koji su tu ziveli. Ovakvo mesto je moralo da ima nesto unutar njega, jer je bilo ocigledno da niko ne zalazi ovuda. Ovoga puta nije stvorio klona jer je verovao da im nije potreban.

Kada su izašli oni su nastavili dalje. Prostranstva su ih odvela do nekog mesta koje izgleda kao da je očuvano i da ima života. Prevarili su se, selo je bilo napušteno i oni su morali da se vrte po tom mestu ne bi li nešto mogli da nađu. Pretraživali su svi sve i svašta. On posebno je pretraživao ono što mu je palo na vidnom polju.

Novo mesto ih je ubrzo dočekalo. Bilo je slično kao ranije. Poljane i raznog zelenila je bilo na sve strane. U daljini se nalazilo jedno selo koje ih je privuklo nadajući se da će tamo nešto ipak moći naći. Verovao je u to da će nešto otkriti što će mu biti od velike koristi u daljoj budućnosti. Posmatrao je i tragao pažljivo.

Sela kao sto su ova je ono sto istoriju cini materijalnom. Kada se pogleda u neku od ovih kuca, kroz sve pukotine, odronke, i ostale hintove moze se ispricati prica koliko je stara kuca, koji ljudi su je sagradili...

Jel ti se ovo mesto vise svidja Keigo? Mnogo bolje od zamka jel da?

Upitao je Keiga te nastavio da trazi blago koje je moralo da se krije negde u ovom selu.

Selo je bilo dovoljno veliko da potraga bude tolika da neće biti ni dosadna a ni repetitivna. Tražio je na svim mogućim mestima. Formacija je i dalje bila ista, sve je bilo isto po pitanju njihove strategije. Potrebno je bilo samo da pronađu nagrade koje su zakopane, ako se uopšte tu i nalaze. Davao je sve od sebe da pronađe bilo šta.

Zemaljska prašina je bila velika, vetar je tutnjao kroz selo duhova. Tako ga je u glavi nazvao jer nije bilo nikog ko je živeo ovde. Pitao se šta li se to desilo da je čitavo selo napušteno. Pokolj, nesreće, selidba iz nekog razloga, nije znao reći. Samo su mu se razlozi ređale u mislima njegovim pokušavajući dati neki razlog zbog kog je selo prazno. Tražio je i dalje.

Nisam siguran zasto se tebi nije svideo onaj zamak, uzivao sam u umetnosti koja je tamo ostala. Nije se na kraju nista desilo, tako da si se plasio za dzabe.

Bockao je Keiga koji se idalje pravio da mu dvorac nije pravio problem uopste. Taro nikada nije verovao u duhove i takve stvari tako da nije mgoao da ga razume u potpunosti. Morao je da baci koju salu na njegov racun, bas mu je bilo smesno.

Mnogo kuća napuštenih, kao i većih objekata kao da su ostavljeni i da je vreme za njih stalo. Sada se samo čeka da ih zub vremena toliko uzme da se oseća da je ovo mesto ukleto, iako nije tako izgledalo. Razmišljao je o selu, šta je sa tim ljudima, mrtvi li su, živi li su. Samo je o tome mislio dok je istraživao.

Pomno je pratio svaki trag na ovom mestu koje je odisalo nekom čudnom energijom ili aurom. Oprezno i pažljivo je svaki korak prostudirao kako se kretao jer je pomislio da li se neka zamka negde krije, ali na sreću za sada nije bilo ništa od toga. Selo je bilo dovoljno veliko da se svaki pedalj te zemlje istraži. Istraživao je celo mesto jako oprezno.

Nisam se plasio! - Uzviknuo je - Hm hm, nisam se plasio kao sto sam vec rekao, samo mi je bilo hladno tamo i zbog toga sam se tresao. Ko je jos lud da se boji duhova.

Nije mogao da veruje da ga je Taro provalio. Idalje je drzao svoj gard i nije planirao da ga spusti, nikada nece priznati ovako nesto nekome koga ne poznaje toliko dobro. Odgovorio mu je na pitanje te nastavio da trazi hitro blago.

Hajde nemoj da se ljutis samo sam se salio. Znam da se nisi plasio ne smatram te za kukavicu.

Nastavio je dalje da podbada recima Keiga dok je trazio blago, koji se izgleda lako ljutio, barem na ovu temu.

Ako padne noc ovde hoces da odemo negde drugde da prespavamo, ne znam da li je mozda ovo mesto ukleto. Mada za sada deluje kao da nije.

Malo je tužna činjenica da je ovakvo selo napušteno. Pitao se kako li je ovo selo izgledalo u prošlosti, da li je bilo puno života i da li je bilo mnogo naroda. Razmišljao je o onima koji su tu nekada živeli i kroz šta su sve morali prolaziti kada se desilo nešto što će dovesti do toga da selo bude napušteno. Svaki trenutak je posvetio istraživanju mesta bez obzira na misli.

Ni u jednom trenutku nije prestao sa potragom. Selo kakvo god da je bilo i ma kakva god sudbina da ga je zadesila je ostalo tu kao podsetnik na neko sada već daleko vreme da se nešto desilo i to će ostati misterija možda do kraja vremena. Ali uprkos tome on nije ni u jednom trenutku prekinuo sa potragom. Tragao je i tragao.

Nagrada je konačno bila pronađena. Negde zakopana, negde ostavljena je uspešno ugledala svetlost dana i prisvojena je od tima. Bilo im je svima laknulo kada je nagrada otkrivena. Onda su se polako svi skupili i dogovorili da nastave dalje da traže. Onda su polako svi krenuli da traže nešto novo na istom mestu. Koja će da bude, ne zna se. Nadao se da će nešto brzo pronaći.

Nakon duzeg trazenja uspeli su da nadju jos jedan deo blaga. Ovaj put je bio neki svetlucavi predmet, koji nisu znali tacno sta je. Iako su vec nasli blago nastavili su da traze dalje.

Ovo je odlicno, mada imam osecaj da trebamo da nastavimo da trazimo jos u ovom selu. Samo tako nastavite.

Nastavio je da trazi dalje blago sa samopouzdanjem da ce ga naci uskoro.

Konačno su nagradu otkrili. Pronašli su je, nadao se da će otići sa ovog mesta da traže novu nagradu na nekom drugom mestu. Ali su se ipak svi dogovorili da ostanu i potraže nešto drugo na ovoj istoj lokaciji. Nije mu se to svidelo ali je prihvatio. Nastavio je dalju potragu na istom mestu. Nadao se da će potraga uskoro biti gotova.

Vec je ponestajalo mesta na kojim je mogao da trazi blago. Dosavsi do starog mlina uz potoce koji bese tu eto tako kao spomenik da je ovo selo nekad zivelo usao je u njega da istrazi zajedno sa svojim timom. Kada bi morao da vam opisem taj mlin samo zamislite klasicnu srednjovekovnu vetrenjacu, onakvu protiv kakve se mlatio Don Kihot. E sa tom slikom sve vam je jasno.

Nastavili su potragu iako su već ranije pronašli neku nagradu. Nisu hteli produžiti dalje jer su mislili da će možda još nešto naći na ovim prostorima. On ni na trenutak nije posustao, koncentracija mu je sve vreme bila konstantna. Nekada bi se desilo da će popustiti ali se nije dao. Uspešno je koncentraciju držao dok je sve pretraživao nadajući se da će nešto uskoro pronaći.

Samo je pratio ostale i nije hteo da se mesa u njihove odluke. Iz iskustva sa predhodnim lokacijama i statisticki dobrim uspehom u pronalazenju blaga samo je ostavio to onima koji kako se cinilo znaju sta rade. Pazio je na ledja svima i da li ih neko prati ili posmatra, od cega nije bilo opasnosti. Voleo je svoju poziciju, zbog manjka ulozenog truda.

Zadovoljan samom velicinom ogromnog mlina u kom su se nalazili znao je da sigurno ima potencijal da u njemu ima neka skrivena odaja ili nesto. A i pored toga onaj stari mehanizam godinama ne koristen je isto mogao da bude cuvar tajne. Krov je imao rupu tako da da ljubicasta kisa je sigurno i ovde padala i mogla da nanese nesto. Poceli su pretrazivati svaki pedalj, spratove magacine mlina.

Tražio je, pratio, pomno posmatrao. Trudio se da svaki deo, svaki predeo, svaki pedalj bude skeniran i kroz um prođe. Oči su lutale na sve strane nadajući se nekom pronalasku. Davao je sve od sebe. Okolina koja je bila takva, prostrana i pusta, je morala biti istražena uzduž i popreko. Tako su i radili, tako je i on radio, neprestano. Očekivao je da će sve proći dobro.

Usli su u neki stari mlin, ogromnu presu za zitarice. Mesto gde je uglacani kamen trljao drugi nije mu bilo simpaticno. Nikad nije voleo hleb i ugljene hidrate generalno od njih se osecao jako lose. Morao je da jede meso da bi se osecao iole finnkcionalno. Najvise mu je prijala govedina i konjsko meso, dok svinju nikako nije jeo. Obracao je paznju samo na ulaz i ujedno jedini izlaz.

Nakon skoro sat vremena provedenih u mlinu jednostavno su odustali od trazenja blaga na tom mestu. Nastavili su ulicama sela kada su se dosetili da bi mogli da idu niz tok reke i vide da li na obalama reke ima necek. Jednostavno su isli laganim korakom kao u nekoj romanticnoj setnji kroz ovo sablasno napusteno mesto. Uzeo je iz svog ranca cuturicu sa vodom i krenuo da nudi ostale pre nego sto je i on sam uzeo par gutljaja. Nije hteo bude sebican.

Koliko god on provodio vremena sa ovim ljudima, nacin na koji su provodili to vreme nije bilo najbolje za stvaranje dubokog odnosa. Vise su bili samo stranci koji su tu jedni sa drugima na misiji, kolege shinobiji u zajednickoj misiji. Bojao se da ce doci do nekog sranja ukoliko pohlepa u jednom od njih prevlada. Ali svakako dokle god dobije makar posteno podeljeno parce kolaca Raiden ce biti zadovoljan.

Osigurao je svaki predeo koji se pred njega našao. Sve što je zapalo pred njegovim očinjim vidom on je brzo prostudirao i ispitao. Potraga je bila neprestana. Nekada bi se pitao u svom umu koliko će sve ovo da traje. Iako mu je polako postajalo dosadno, on je uprkos toj dosadi nastavljao dalje. Nije prezao ni od dosade, nije imao šta bolje raditi nego samo da istražuje.

Reka je bila mozda i najobecavajuce ali i najvise da tako kazem clickbait mesto jer na suncu se svaka vlazna povrsina presijavala i skakali bi levo desno od coska do coska ne bi li pronasli blago. To je bilo dobro u jednu ruku jer iskren da bude ni jednu drugu lokaciju nisu tako detaljno istrazili. Osecao je da je nesto blizu da ce biti jos neceg. To ga je i pomalo plasilo jer nije mogao da razlikuje los od dobrog predosecaja.

kako treba podeliti sve. Pa naravno posteno, kao da smo u komunizmu. Svaki shinobi odred kada postane odred treba zaboraviti na novac kao licnu svojinu vec svoj ryo deli na 4 ustiju koja trebaju da se nahrane i 4 srca koja treba da se zadovolje, 4 za Raidenov konkretan trenutni primer. Umorio se od filozofiranja, a i i sam sebi je zvucao pomalo, dosadno? Jele su mu se govedje bajaderice, to mu je sad bilo u mislima, a balica curila iz usta.

Tražio je i tražio. Nije prestajao sa potragom uprkos dosadi. Svaki put je bilo isto, svaki trag, svako drvo, svaki žbun, svaka grana, svaki kamen, svaki neki deo je morao biti temeljno pregledan. Bio je brz a isto tako i temeljan. Temeljno je sve pregledavao da se osigura da li na tom mestu postoji nešto ili ne. Koliko puta nije bilo ništa on toliko nije ni odustajao.

Bilo je vreme da se razdvoje. Svako je otisao na svoju stranu da trazi. Mozda su tako imali vece sanse. Taro je naravno morao da ode do najbitnije lokacije u celom selu, trgovine i da vidi da li je nesto ostalo u toj napustenoj radnji. Kada je usao mogao je pronaci par konzervi tunjevine i tako neke druge konzervirane hrane. Proverio je krov, bio je busan i kisa je usla u prodavnicu. I ona je znaci bila predmet istrage za potencijalno blago. Prevrnuo je celu.

Secao se vremenskog perioda kada bi sve svoje pare od misija trosio na restorane. Mozda i najsrecniji period njegovog zivota. Imao je srece pa nije mogao da se ugoji tako lako, ni sam nije znao zasto, cista genetika. Mogao je pojesti slona i kad kazem slona ne salim se. Jednom prilikom je i slona pojeo. Dobro ne celog pola, ali shvatate poentu. Ta vecera je bila vredna deset ljudskih zivota u poternicama ili zivot jednog nadprosecno spremnog jonina.

Sekunda za sekundom, minut za minutom, sat za satom. Prolazilo je vreme a njemu je bilo sve više i više dosadno. Ali koliko god da je dosada uticala na njegov um, on je svojim treniranjem u prošlosti istrenirao svoj um da se bori protiv svake vrste dosada pa je mogao ići kontra njih. To je radio i sada, nije razmišljao o dosadi nego je istraživao i dalje.