Skrivao sam se u starom, napuštenom ribarskom selu. Ovo mesto je nekada bilo živo i puno života, ali sada su ostali samo prazni kosturi kuća i škripavi drveni dokovi. Banditi su često koristili ovo selo kao utočište, znajući da je vlast retko zalazila ovde. Bio je to savršeno mesto za mene da se sklonim i odmorim.
Jedne noći, dok sam ležao u napuštenoj kolibi, čuo sam tihe korake ispred vrata. Srce mi je ubrzano kucalo. Bio sam pažljiv, ali nisam očekivao posetu u ovom zabačenom mestu. Kada su se vrata naglo otvorila, stao sam u gard.
Ispred mene je stajao chunin, nindža iz nepoznatog sela. Njegov izgled je odavao opasnost – nosio je masku koja mu je prekrivala lice, a oči su mu bile hladne i odlučne.
"Ti!" viknuo je, uperivši kunai prema meni. "Daj mi Seiki kocku!"
Pogledao sam ga zbunjeno. "Nemam nikakvu kocku," odgovorio sam iskreno.
"Ne laži!" vikao je chunin. "Znam da je kod tebe. Predaj mi je, ili ću te primorati."