Reo Neo Kucica Na Bregu

Konačno posle dužeg putovanja uspeli su da se vrate do kuće. Morali su malo da skrenu sa puta kako bi pokupili nagradu, ali na kraju uspeli su da stignu pre mraka kući.

"Ostaviću zlato na ono mesto." - aludirajući na sef krenuo je ka delu kuće gde je stojao.

Iako je verovao da niko sa ostrva nema ni znanja, a pre svega ni smelosti da ih pokrade iz nekog razloga zlato je za sada čuvao tu. Nakon toga otišao je da se kupa ne bi li konačno mogao da prilegne malo.

"Slobodno ti je." - reče nakon što je izašao zaputivši se ka svojoj sobi.

Čim je spustio glavu na jastuk zaspao je. Kada se probudio već je bilo svanulo napolju pa je rešio da ustane i krene sa svojim jutarnjim rutinama. Kako mu se činilo prespavao je sigurno više od deset sati. Obukao je ono što je noć pre prebacio preko stolice i zaputio se napolje. Nadao se da je ovog puta i Reo ustao, ali nije bio siguran.

"Jesi li budan?" - reče povišenim tonom.

Za pojas zakači svoj mač, a onda izađe ispred na prijatan jutranji vazduh.

"Opet si tu zaspao."

Uopšte ga nije iznenadilo što ga zatiče opet tu na kauču po ko zna koji put. Izgleda da je više voleo čitanje od dobrog i normalanog sna. Izašavši iz kuće prijatan jutarnji vazduh ga je osvežio i razbudio. Veliki talasi tog jutra odgurnuli su ga od ideje da uskoči u more već je otišao do sela ne bi li uzeo nešto za doručak.

Vrativši se iz sela doneo je puno stvari i odmah se bacio na spremanje nekih osnovnih jela. Jaja, malo slanine i neka salata bili su sasvim dovoljni za početak dana. Probudio je Rea gađajući ga nekom drvenom kockom koju je našao na stolu.

"Ustaj, vreme je da se jede." - reče nakon što ga kocka pogodi.

Već je završavao sa doručkom kada je Reo seo za trpezarijski sto. Nije voleo da odugovlači sa doručkom tako da je jeo brzinski bez puno odugovlačenja.

"Samo da znaš, ti pereš ovo." - aludirajući na gomilu tanjira koja se nalazila što na stolu što u kuhinji.

Nakon što je završio sa svojim obrokom ustao je i zaputio se ispred ne bi li se opustio u bašti koju su iimali iza kuće.

Zavaljen u stolicu sedeo je u zadnjem delu dvorišta. Pozicionirao je stolicu tačno tako da mu ništa ne ometa pogled ka moru, ali da ga u isto vreme greje i sunce. Blagi povetarac koji je duvao iz pravca mora donosio je slankast vazduh što mu je prijalo. Iako su talasi bili ogromni razmišljao je da uskoči u more.

Iako se razmišljao da uskoči u vodu ipak je odlučio da još neko vreme ostane tu i da uživa u tom prelepom pogledu koji mu se sa brdašceta na kojem se nalazila kuća pružao duž cele zapadne obale ostrva. Iako je pogled bio fenomenalan počeo je da mu se javlja osećaj dosade.

Ta dosada navela ga je da razmišlja o raznim stvarima za koje nije imao vremena do sada. Razni događaji i misije koje su se izdešavale u poslednje vreme preokupirale su njegovo vreme, pa sem spavanja jedva da je imao vremena za razmišljanje. Ovo, kao neki vid meditacije značilo mu je jako puno.

Dok je razmišljao o tim stvarima, shvatio je da je konačno vreme da ustane i da se protegne. Polu ukočen u toj stolici svakako nije radio ništa pametno.

"Reo, šta misliš da istražimo onaj hram." - povisi ton kako bi ga Reo čuo.

Aludirao je na hram napravljen u steni koji je napušten već godinama. Nikada do sada nisu našli vremena da provere šta se tu nalazi.

"Čekam te u dvorištu iza." - reče Reu već spreman za avanturu.

Namestio je opasač oko pojasa i u korice vratio mač koji je do tada držao u krilima. Popravio je malo odeću, stolicu vratio na svoje mesto i sačekao da Reo dođe.

"Jel idemo." - upita ga kada se pojavio u zadnjem delu dvorišta.

Konačno brod se ukrcao u luki u uspeli su da dođu do kuće. Put koji su prošli nije imao nikakvih prepreka i sve je prošlo u najboljem redu. Bio je zadovoljan da su završili tu misiju i što su konačno došli kući. Ušao je u kuću i došao do svoje sobe bacivši se na krevet.

Konačno je stigao kući. Vašar se završio i narednih nekoliko dana ostrvo će biti pusto. Bilo je pravo vreme da krenu na misiju ne bi li zaradili pare koje su potrošili zadnjih dana. Za sad ambicija im je bila da zarade što više i tako sebi obezbede potpunu slobodu. Sačekao je da Reo dođe kako bi se dogovorili za dalje korake.

Čuo je Rea kada je došao, kao što se i nadao nije to bilo u neko dogledno vreme, već skoro u gluvo doba noći ili se bar njemu tako činilo.

Proveo sam se lepo, upoznao sam par interesantnih ljudi. Završiću to sutra ništa ne brini.

Odgovorio je Reu ne bi li samo konačno mogao na miru da zaspi i da se odmori.

Konačno uspeli su da dođu sa misije nazad kući. Misija je bila dosta teža od svake koju su do sada radili, ali i nagrada je bila veća. Jedino što mu se nije svidelo bilo je to što su morali da idu na sami sever poznatog sveta.

"Konačno smo stigli." - reče Reu, a zatim uđe u kuću.

Užegao vazduh se osećao unutar kuće, pa je odmah otvorio sve prozore ne bi li izluftirao kuću.

Obavivši sve što je imao konačno se dočepao kreveta. Kada se probudio jutro je već odavno svanulo. Umoran od samog puta i borbe koju su vodili nekoliko dana pre odspavao je više od deset sati.

"Ustaj Reo vreme je da se jede." - razdra se ne bi li ga ovaj čuo.

Krenuo je ka kuhinji ne bi li im spremio nešto lepo.

"Umor nas stigao, a i godine nisu daleko." - odgovori bratu pa nastavi sa spremanjem doručka.

Trebalo im je nešto osvežavajuće. Sacedio je neko voće ne bi li se okrepili, a onda spremio neku slaninu i jaja da se najedu pre daljih obaveza koje imaju u danu. Taman kada je seo za stolicu na vratima je čuo kucanje.

"Izvolite, šta treba." - upita zadihanu ženu koja se pojavila pred njihovim vratima.

Uveo je unutra i posadio za sto dajući joj čašu vode.

Izgleda da se uticaj koji su ostavljali u svetu polako širio. Očito ih je preporučio neko od pređašnjih klijenata. Smirio je ženu i ispratio je. Od nje je pre toga uzeo sve potrebne informacije ne bi li što lakše misiju priveli kraju. Otišao je do svoje sobe da se spakuje i bio je spreman za polazak.

"Idemo ja sam spreman." - reče Reu i zaputi se ka luci.

Prvi brod koji je išao sa tog ostrva otišao je odavno, ali za drugi stižu da se ukrcaju.