Hitogashima

Dobrodošli na Hitogashimu, malo i misteriozno ostrvo smješteno usred otvorenog mora. Ostrvo je okruženo tamnim vodama koje se protežu dokle god oko može videti, stvarajući jezivu i preteću atmosferu. Samo ostrvo je stenovito i neplodno, sa oštrim liticama koje se ističu iz obale i gustom maglom koja lebdi nad zemljom.

Tog jutra probudio se nešto ranije nego obično. Obavivši sve svoje jutranje rutine, od ustajanja preko treninga i doručka pa sve do kupanja u moru rešio je da se vrati nazad u kuću i sačeka Rea da ustane.

"Poštovanje gospodine." - otpozdravi ga jedan od meštana malog sela u kojem su živeli već godinama unazad.

Uvek doteran, obučen u odelo, vojničkog držanja samo klimanjem glavom uzvrati pozdrav i produži ka kući koja se nalazila na kraju sela. Nadao se da je Reo, njegov brat i njegova sušta suprotnost, uspeo da digne svoje lenje dupe iz kreveta.

Vrativši se u kuću odmah je otišao do kuhinje ne bi li popio nešto osvežavajuće, sam trening i plivanje u moru dosta su ga umarali. Po ispomeranim stvarima po kući zaključio je da je Reo ustao. Poznavajući njega i njegove navike znao je da će ovaj odmah da traži nešto za jelo pa se bacio u spremanje doručka. Razmutivši par jaja servirao je omlet na sto. Nije voleo to da radi, ali to je bio način na koji su njih dvojica funkcionisali.

"Najzdraviji doručak." - odgovori kratko uz gestikulativno negodovanje zbog udarca po leđima.

Reo je uvek bio tako šaljiviji tip, pun fora i fazona što njemu u principu nije ni smetalo toliko. Jedino nekada nije umeo da se zaustavi i onda je preterivao više nego što je trebalo.

"Šta ćemo za one postere?" - upita kratko, aludirajući na temu o kojoj su pričali pre par dana.

Vraćajući se sa jedne od pustolovina počeli su da na svakih nekoliko kilometra viđaju postere koji su najavljivali neki veliki događaj u jednom od gradova.

Sedevši za stolom čekao je da Reo završi ili napravi pauzu kako bi mogli da razrade detalje i plan te misije.

"Ne misliš da bi to mogla da bude zamka ili nešto slično?" - upitao je kad ovaj progunu zalogaj.

Uvek je bio ultra oprezan i trudio se da bude dva koraka ispred svojih protivnika. Borba koju je vodio na slepo nikada mu nije donela ništa dobro sem par ožiljaka koje je nosio kao podsetnik.

Na njegove reči da se raspita ustao je od stola i krenuo ka vratima.

"Tamo ti je." - reče mu kratko i pokaza rukom ka mestu gde se nalazi.

"Vratiću se ubrzo, odoh da vidim da li neko u selu zna nešto o tome."

Uze jedan od postera koji su skinuli sa bandere kada su se vraćali kući i izgubi se iza žive ograde koja je ograđivala jedan deo dvorišta.

Izašavši opet na svež i prijatan vazduh zapljusnu ga toplota sunčevih zraka koja se probijala kroz par oblaka i krošnji drveća. Držeći ruku na balčaku svog mača koračao je uspravne kičme kroz celo selo.

"Da li znate nešto o ovome?" - Klimnu glavom u znak pozdrava i odmah pređe na stvar.

Već par ljudi koje je pitao su mu samo pomenuli da su taj poster viđali na par mesta, ali je to sve što znaju. Nije hteo lako da odustane pa je nastavio potragu za osobom koja će nešto znati.

Jedno od mesta gde su se okupljali ljudi tog malog naselja bila je krčma pod nazivom Dilema. Ušavši unutra odmah ga je zapljusnuo užegao vazduh prepun duvanskog dima pomešanog sa alkoholom i znojem. Nije voleo tu da izlazi, ali posao je posao.

"Da ne znaš nešto o ovome?" - upita šankericu nakon što mu donese njegovo piće.

Kako mu ni ovde nisu bili od prevelike pomoći ni šankerica ni ostali ljudi ispio je svoje piće i zautio se nazad ka kući.

"Moraćemo sami da istražimo, u selu niko ništa ne zna." - reče kratko i jasno i baci papir na sto.

Krenuo je ka sobi ne bi li se pripremio za tu avanturu.

Ogrnuo je svoju jaknu, proverio mač i spakovao par stvari za poneti pre nego što je izašao iz sobe.

"Čuo sam te i prvi put. Možemo krenuti." - reče zatvorivši vrata kuće iza sebe.

Konačno je došlo vreme da se zapute u novu avantruru, nije znao šta ih očekuje ali bio je siguran da će biti zanimljivo.

"Brod stiže uskoro, treba da požurimo."

Iako su polasci iz luke bili česti, ipak je bilo bolje da ne zakasne.

"Imaćeš vremena za te gluposti kada se vratimo." - prekori ga dok su išli ka luci.

"Bolje je da tamo stignemo pre ostalih i izvidimo situaciju, bićemo u boljem položaju tako i sam znaš."

Iako je bio svestan da je Reo bio i više nego inteligentan i da razume sve to, ali njegova priroda je sputavala njegov pun potencijal. Ubrzo su se našli na dokovima, a nedugo posle toga i na palubi jednog od brodova koji je napuštao luku.

Došao je na Hitogashimu, malo i misteriozno ostrvo smešteno usred otvorenog mora. Tomohiro je stupio na obalu ostrva, osećajući kako ga obuzima jeziva i preteća atmosfera. Tamne vode koje okružuju ostrvo protezale su se dokle god oko može da vidi, stvarajući osećaj izolacije i tihe opasnosti.

Samo ostrvo je bilo stenovito i neplodno, sa oštrim liticama koje su se dramatično izdizale iz obale. Gusti slojevi magle lebdeli su nad zemljom, skrivajući detalje i čineći svaki korak neizvesnim.

Tomohiro je znao da su mnogi pokušavali da razotkriju tajne ovog ostrva, ali malo ko se vratio sa odgovorima.

"Šta li krije Hitogashima?"

Zapitao se dok je nastavljao da istražuje, pažljivo promatrajući svaki detalj oko sebe. Ovo mesto je bilo više od samo još jednog pustog ostrva; bilo je to mesto gde se prepliću prošlost i sadašnjost, stvarajući veo misterije koji je čekao da bude razotkriven.