Temple Exit

Prolaz je trajao samo trenutak, a već sam se našla u drugoj sredini. Nisam mogla verovati svojim očima. Videla sam pustinju oko nas! Cezar i ja smo se i dalje držali za ruke. Poskočila sam i zagrlila ga kao da mi je najrođeniji. Bila sam stvarno srećna što smo uspeli da izađemo iz pećine.

Bravo kapetane, uspeli smo!!!!!!!! - vikala sam obgrlivši ga jako.

Malko sam se smirila a onda bacila pogled oko nas. Nigde nikog nije bilo, samo pustara i poneki topli talas vetra.

Šta misliš, hoće li i ostali poći za nama? - upitala sam ga i dalje puna euforije.

Raneki je nakon Cezara i Ines sacekao i da Veljko prodje kroz portal, ipak nije zeleo da rizikuje. Ipak su preveliki put presli i zaista nije uopste bilo lako, mislim dovoljno je reci da nisu cak bili ni u svojim telima tokom svega ovoga. Dok je Veljko prolazio, Raneki je razmisljao malo o svemu. Toliko se udubio u svoje misli da se na trenutak cinilo kao da je vreme potpuno stalo. Razmisljao je o tome kako je umalo mogao da umre na ovoj avanturi, kako je stavio Yukitera u jako nezgoodan polozaj kada je ovaj upao u njegovo telo i konacno dosao do zakljucka da je sve to posledica toga sto on nije dovoljno mocan.
Pre njegove smrti i dolaska na ovo mesto, Raneki je uvek bio mocan i sada ga je jednostavno ubijalo u pojam to sto ne moze nista da uradi. Njegova arogancija prosto nije mogla to da podnese. Njegove misli prekinuo je bucan portal kroz koji je Veljko prosao. Raneki je pre ulaska u isti, aktivirao jos jednom moc kristala.

#card835

Nakon izvrsenog senzora, usao je kroz portal. Prolazak kroz njega nije bio drugaciji od prolaza kroz obicna vrata, jednostavno se i ne oseca tranzicija. Na izlazu je video Cezara, Ines i Veljka i tada je shvatio da je na dobrom mestu. Nije nista zeleo da kaze vec je samo stao pored i cekao ostale.

Član 'Yukiteru' je izvršio sledeću akciju : #RP-OPCIJE

---

'Kockica 24' :

Bilo mi je drago što smo na kraju svi uspeli da se izvučemo. Pa ipak, bila sam zabrinuta za Veljka. Zbog njega smo pošli na ovaj put, i najzad ga izvukli odatle, a za sve vreme je bio ili čudan ili tih. Kako i dalje nemam tu slavnu titulu koja mi je potrebna da bi razgovarao sa mnom, odlučih da se fokusiram na svoje ljude iz tima.

Društvo, čestitam!! Hej, šta je ono tamo?

U sledećem trenutku videla sam nekakvo blago kod ulaza i pokazala na njega. Odmerila sam sve oko sebe i gledala ih u čudu. Usudila sam se da priđem i uzmem jedan od zlatnih svitaka, onaj središnji, a onda se malko udaljila i stavila ga u ranac.

Treptaj oka ponovo je učinio svoje. Srce joj je zastalo, a onda odjedanput počelo lupati kao nikad do sad. Krv je strujala kroz čitavo telo, a emocije prožimaše sve glavne tačke tela. Bilo je kao da istovremeno oseća sreću, strah, bes, tugu, uzbuđenje, jezu, mržnju. Zar je sve to izgubila kad je napustila svoje telo? Ili se sve pojačalo od onda? A onda se pojavila i ona.

Dobrodošla nazad! Jesam li ti nedostajala? - upitao je njen odraz.

O neee, o neeee, a taman sam zaboravila na tebe! - mislila je Ines u sebi. Zapravo joj je bilo drago što je na dobro poznatom mestu, zaštićena svojim mislima i odrazom koji joj je preko potreban, samo nije želela da prizna to. A ona, ona je sve znala svakako, nije ni morala da je pita.

Njene misli prekinuo je Cezarov glas. Kako je bilo čudno! Kao da je slušala sebe, a i nije, navikavši na drugo telo, drugi glas i sve što ide uz njega. Da, trebalo je krenuti nazad, posao je bio završen. Tako i beše, i oni lagano krenuše ka Keon gradu.