⛩ Hideout Bunker

Lovački bunker je duboko skriven u tropskoj šumi na otoku Nisshoku vodi, u vlasništvu Zenith Klana. Okružen bujnom vegetacijom i egzotičnim životinjama, bunker je postao jedno od mnogih mesta za klanske operacije i aktivnosti Zenith klana. Spreman je da pruži zaštitu i utočište, dobro opremljen zalihama i svakodnevnim potrebštinama. Bunker se sastoji od glavne sobe, hodnika ka ulazu, skrivenog izlaza i toaleta. Njen ambijent je savršen za planiranje lova ili raznolikih strategija.


Glavna soba samog bunkera.

#card771 #card717

Sva ova vlažnost činila je čudo za moju kožu - toplota prašume bi mi otvarala pore - a vlažnost iste bi ih čistila. Uh, kako je lep osećaj. Nije svo ovo putovanje bilo za džabe činilo se.

Kako smo prišli bunkeru, na prvi pogled od same reflekcije kapljica i guste vegetacije nije se mogao razaznati od običnog kamenog zida. No, korak napred nazad, uz odgovarajuću svetlost i ugao, postao je uočljiv. Da sam upalio Sharingan ranije, verovatno bih ga i primetio.

'Svidja mi se.'

Rekao bih dok sam ostavljao stvari na jedan od dva dušeka koja su se nalazila u skrovištu. Što više sam boravio ovde, sve mi je više delovalo kao neki lux spa - poput onog u močvari. Razlika je doduše mala - ovo blato je više služilo za kamužu nego za lek, a životinje su možda bile malo otrovnije.

'Jedno oko, ali da. Dobio sam ga u razmeni s prijateljem.'

Rekao sam mu, zvučeći tajanstveno. Dal sam nekome iskopao oko il sam se samo trampio dobrima, možda mu otkrijem kasnije. Potapšao bih svoje rame, skidajući neku bubicu koja mi je gmižala po košulji.

'Jel si siguran da je ovde bezbedno?'

Upitao bih ga, čekajući da mi iskoči neka otrovna mnogonoga i završi posao umesto Zenitha.

'Kako god.. Samo još malo da odremam'

Rekao bih mu pospanim glasom, te uzeo tih nekoliko sati za sebe. Prošlo je već nekoliko dana otkad su zajedno čamili po bunkeru. Bilo je zanimljivo slušati priče o njemu i njegovoj porodici, al ne toliko da bi me zadržalo u mestu narednih dana. Nakon tih nekoliko sati dremke, pokupio bih svoje stvari i otišao bih u svet.

Pohod od nekoliko dana završio se sa mojim umorom. Kako je Zenith uspeo da ostane toliko strpljiv, nemam pojma. Jedno je šiti odela, a drugo je juriti begunce po svetu. Ja sam moje misije uspešno odradio i završio - jedino je ostalo da njega sačekam i da prodiskutujemo naše dalje poteze.

Ulazim u hideout.

Dani su prolazili, pa možda koji mesec - al taj čovek se nije i dalje vratio. Zašto? Verovatno ga je slava udarila u glavu pa je pao na neku glupost. Šta reći. Nije mi padalo na pamet da uzmem da ga jurim po svetu - ipak - šta ja imam od toga? Al u svakom slučaju, nisam želeo da boravim ovde još dugo. Nije mi se dangubilo, bilo je vreme da se prihvatim nekog zanata. Idem na sever.

Nekoliko dana ekspedicije je prošlo a bunker u koji sam upravo zašao ostao je u skoro istom stanju. Puzavice, lišće i korenje su skroz uspeli da obuzmu mesto. Nije niko svraćao. Zenith je izgleda nestao jednom za svagda što mi je davalo neki nelagodan osećaj. Vreme je bilo i ja da se zaputim sa ovoga mesta.

Pokupio bih stvari koje je Zenith ostavio pre nekoliko meseci ovde - oči u staklenici i džak para - ako se ikada vrati valjda će razumeti i zašto. Mesto nije više upotpunjavalo moje standarde. Izašao bih iz bunkera, sakrivajući vrata obližnjom florom.

Odlazim sa ovog mesta.