Jedno od mnogih vrhova Gedora planine, koje pored prelepe prirode oko nje predstavlja i utočište za umorne planinare i šinobije koji prolaze. Unutar Gazebo kućice, mogu se pronaći klupe, kao i drveni zakloni kojima je moguće improvizovati zaklon u slučaju jakih oluja i vetrova koji često zahvataju ovaj predeo.

Iz peščare bih se popeli pravo na planinu. Možda malo surovija okolina, ipak puno kamenčića koji jedva čekaju da mi nameste koji cep i okite se Armani koncima. Predvodio sam Fumetsua, malo okolnim rutama čisto da bi izbegli moguću opasnost i susret sa ostalim ljudima.

Pri vrhu planine, naišli smo na Gazebo kućicu. Popeli bi smo se do nje, i dopustili sebi odmor posle ovoliko dana potrage. Pogled je bio zaista isceljujuć, seo bi na klupicu preko puta Fumetsua, na taj način pokrivali bi sve uglove oko nas i dopunjavali bi ostatak pogleda našim opisima.

'Posle svega što smo prošli, mislim da je ovaj pogled bio vredan toga, zar ne?'

Upitao bih ga, gledajući unaokolo.

Saslušao sam Fumetsu šta ima da kaže. Hteo sam, i krenuo sam da odgovorim, al hladnjikav povetarac pomilovao mi je facu u momentu, opuštajući me i zaustavljajući me u momentu. Prijatna atmosfera, društvo i pogled donelo mi je barem na tren unutrašnji ekvilibrijum koji nisam duže vreme osetio zbog haotičnih okolnosti oko mene samoga.

Iz sedećeg položaja sam se ispružio, naslanjajući se sa klupe na ogradu gazeba, pokušavajući da se odmorim još malo.

Izgubljen u svojim mislima, sedeo sam i razmišljao, pokušavajući da odmorim se od čitave zbrke ali nije mi išlo. Taktike ovde nije bilo. Tok razmišljanja mi je prekinuo Fumetsu koji me je pitao jedino pitanje na koje nisam znao kako da odgovorim.

Razmislio bih još malo

Problem je sad bio ovaj teret koji smo nosili. Kugle su i dalje bile tražene, bilo je pitanje kada će neko naleteti na mene i Fumetsua. Koliko god ja bio jak i sposoban shinobi, ne verujem da bih bio u stanju da odbranim jednu, a kamoli dve kugle - čuo sam šta se desilo na Shiroi ostrvu - a da, Shiroi. Možda ipak postoji ugao.

Upitao bih ga radoznalo, zanimalo me je njegovo mišljenje, iliti tok razmišljanja.

'Da li bi voleo da odeš u jednu mirovnu ekspediciju?'

Rekao bih sa blagim osmehom. Izvadio bih iz džepa jedan zanimljiv skrol. Nisam ga do sad koristio, ali za sve postoji prvi put. Nisam možda trebao Fumetsua da povedem sa sobom, prevelika je odgovornost paziti se o još jednoj glavi pored svoje iako je to sve bilo sa dobrom namerom.

Skrol bih sravnao na drvenim daskama gazeba, te iz džepa izvadio jednu od dve kugle koju sam posedovao. Ispružio bih dlan sa kuglom, nudeći ti je

'Želim od tebe da je držiš uz sebe i da pozdraviš sve prisutne u ime Esau Armanija'

Plan je bio prost, ukoliko Fumetsu prihvati loptu i iskorači na skrol, zapečatiću ga u skrol.

#card390

(Nemam pojma kako se pečati, računaću ako se složi i izrpa da staje na skrol da će postati zapečaćen - rp stvar)

Nakon što je Fumetsu bio zapečaćen, pažljivo bih skupio skrol koji stavljam na kratko u džep, ne bi li ga odneo nalet jače košave. Izvadio bih iz kaputa običnu hartiju i kraću grafitnu olovku, te krenuo da pišem po njoj pismo upućeno Shiroi ostrvu.

Po završetku, izvadio bih Fumetsu skrol i dodatno bih ga obmotao porukom koju sam ispisao, a potom osigurao tankim koncem od kojih su pravljena najkvalitetnija Armani odela. Koliko god ja hteo to lepo da izgleda, bitno mi je bilo da sve ostane u jednom komadu te sam više čvorova namestio i potrudio se da sve bude zategnuto.

Za kraj, prizvao bih orla glasnika kojem bi ubacio Fumetsu skrol u tu malu ćasu na ledjima, te bih ga poslao daleko u nebesa, sa krajnjom destinacijom koja je bila Shiroi ostrvo - po mogućnosti Watatsuova kancelarija ili koji god čuvar uspe da je skine sa neba prvi.

#card380

Sad, jedina stvar koju sam mogao da radim jeste da sačekam. Mesto je bilo prelepo, ali uskoro će ga zadesiti jače košave, a nešto ne vidim način na koji bi ove daske podnele svu tu košavu.

Izašao bih iz gazebo kućice, uputivši se ka nepoznatom pravcu.

Nekoliko dana posle mog pisma, probudio bi me krik orla koji je sleteo kod gazebo kućice. Još je bilo rano jutro, očekivao sam da će doći barem u nekom pristojnijem vremenu. Protrljao sam oči dok sam šetao ka njoj.

'Da vidimo..'

Otvorio bih pismo i kroz nekoliko kratkih teza pročitao ga.

Nisam bio nešto zadovoljan ponudom, al isto toliko nisam želeo ni tren više da se zadržavam sa artifaktom. Uputio sam se ka Shiroi ostrvu.

Nova Zenith popeo se na vrh Gedora planine, osjećajući kako mu snaga prirode pulsira kroz tijelo. Tišina na vrhu pružila mu je trenutak mira i refleksije. Ulaskom u Gazebo kućicu, osjetio je olakšanje zbog zaklona koji mu je pružila. Miris drva i cvjetova ispunjavao je prostor, pružajući mu osjećaj topline i udobnosti. Sjedeći na klupi, Nova Zenith je proučavao okolinu, svjestan potencijalnih izazova. Nakon kratkog odmora, pripremao se za nastavak avanture, odlučan u svojoj namjeri da istraži dalje i suoči se sa svim izazovima.

Sa stavom hrabrog shinobija, Nova Zenith je krenuo dalje, svjestan da će mu svaka prepreka biti prilika za rast i samospoznaju u svijetu ninji. Njegovi koraci bili su čvrsti i odlučni dok je prolazio kroz predele planine Gedora, spreman suočiti se s izazovima koji su ga čekali.

Bio je to put samospoznaje i napretka, put koji će ga dovesti do novih visina u svijetu shinobija. Spreman je bio za sve što ga je sudbina čekala, jer je znao da je njegova hrabrost i vještina njegova najveća snaga u tom svijetu. Dok je Nova Zenith koračao kroz planinske staze, osjećao je snagu prirode kako ga okružuje.

udah punio ga je energijom, svaki korak bio je korak prema njegovoj unutrašnjoj snazi. Nije bio samo shinobi; bio je i istraživač, sanjar koji je tražio dublje značenje u svakom kutku svijeta oko sebe. Sa svakim novim korakom, Nova Zenith je bio sve bliže spoznaji svoje prave sudbine, spremnoj da se razvije u nešto veće i moćnije od sebe.