⦿ Pustara Goyoru

Svaki udarac krampa i lopate bio je pracen odjekom, dok se kamen odupirao njegovim naporima. Pustara je pruzala izazov svojom tvrdom podlogom, ali Saburova odlucnost nije popustala.

Esau je nadgledao kao i obicno a ostali clanovi grupe su pratili su ga, prilagodivsi se novom okruzenju. Atmosfera je postala suzdrzana, svi svesni da se svaki trenutak kopanja moze pretvoriti u otkrice koje bi moglo imati kljucnu ulogu u njihovoj misiji.

Dok su Fumetsu i Yuichi kopali i izbacivali, ja sam pomerao hrpu da se ne bi urusila. Esau je prestao da pomaze sto je ocekivano od njega, a ja sam samo nastavio da se pokazujem kao sposoban clan tima, mozda me dobro i nagradi na kraju potrage. Povetarac bi me milovao i suskao bi mi odecu sto je bio cudan ali prijatan osecaj.

Ja sam za razliku od Yuichija poslusao lidera Esaua i krenuo da cepam gornji sloj malo dalje od njihove rupe. Mozda cu imati malo vise srece nego samo da prebiram po zemlji i lopatam. Udarao sam jako u tlo, nije bilo lako al svaki moj udarac je pokusao biti precizan kako bi naneo sto vecu stetu tlu.

Zamahujem, udaram, kopam, rudarim. Vredno sam cutao, do sad je vec povetarac posustao i odma sam osetio efekte nedostatka tog hladnjikavog osecaja. Bilo je tesko al ja sam bio shinobi i nikad me nece zaustaviti toplotni udar sem kad padnem. Probio sam stenovit sloj otkrivajuci meku zemlju koju sam golim rukama krenuo da otkopavam. Yuichi i Fumetsu nisu jos izasli iz njihove rupe nadam se da su dobro.

Predugo je ovo trebalo al posao je posao. Nakon kratkog odmora odmorio sam se i bacio nazad na posao. Vadio bih grumene zemlje velicine glave i razbijao mojim jakim sakama i gledao dal mozda ima nesto sem kamenja u njima. Bilo je malo gline al nismo trazili glinu nego blago. Bilo mi je malo zao sto Fumetsu i Yuichi nisu uspeli da nadju ista sto vredi nego samo bakar.