///timeskip///
Borba nije posustajala ni u kom momentu. Jutsu za jutsom borili smo se satima. Tela, ograničena energijom, kao gorivo nisu više imali samo snagu već i adrenalin i želju da jedan od njih dvojice konačno padne. Dal će njegova glava završiti na mome zidu ili moja na njegovom, to više nije bilo bitno. Sama čar borbe koja je izvukla moj trenutni maksimum je bila dovoljna da umiri neke moje unutrašnje žudnje koje sam gajio poslednjih nekoliko meseci.
Koliko god Nova bio meni nepoznat, kroz samu borbu, dal je do adrenalina ili nečeg drugog - nisam se osećao kao da se borim protiv običnog neprijatelja - već protiv, malo neobično zvuči, ali prijatelja.
Moj napad peska je odbranio još jedan od mnogih baraža korenja. Zadihan i nagrbljen, stojao sam nasuprot Zenitha sa osmehom na licu.
'Jel to čuveni borac Zenith klana priznaje poraz?'
Rekao sam, pokušavajući da iskoračim ka njemu, no, kolena nisu dozvoljavala. Samo sam se srušio u svoje parče šljokičastog raja.
'Nerešeno - za sad'
Uzviknuo sam mu, smejući se usput. Obojica su gledali u nebesko plavetnilo koje se u medjuvremenu skroz očistilo i rasprostranilo ispred njihovih očiju.
#card8