Kako smo krenuli kroz klanac, svaki korak bio je napet. Stene su se iznad nas nadvijale, a svaka pukotina delovala je kao savršeno mesto za zasedu. Grupa je tiho napredovala, svesna opasnosti koja je vrebalа iz senki. Znoj je već počeo da se sliva niz moje čelo, ali sam držao pažnju na okolini, spreman za svaki znak neprijateljskog prisustva. Prvi deo puta je prošao mirno, ali sam znao da nas pravi izazovi tek čekaju.
Kada smo stigli do prvog mesta gde smo mogli da zastanemo, odlučio sam da ne gubimo vreme. Okupio sam nekoliko najspremnijih civila iz grupe. "Treba mi vaša pomoć," rekao sam tiho, ali odlučno. Kratko sam ih obučio kako da koriste osnovne signale rukama i okom, naglašavajući važnost tišine i brzine. "Važno je da ostanete smireni. Bićete moje oči i uši dok se krećemo kroz ostatak klanca."
Dodelio sam im jednostavne zadatke, jedan će pratiti put ispred nas, drugi pozadinu, a treći će paziti na strane stena. Time sam sebi obezbedio osnovni tim za signalizaciju, spreman da brzo reaguje na svaku pretnju.