Na sredini nepreglednog okeana, sakriveno gustim maglama i pričama mornara, nalazi se misteriozno Ostrvo Meseca. Ovo ostrvo dobilo je ime zbog svoje unikatne povezanosti s mesečevim fazama - čini se da njegova priroda, klima, pa čak i atmosfera na njemu, prate cikluse meseca.
Re: Ostrvo Meseca
Magla je bila gusta i nepomična, poput teškog vela koji skriva sve tajne ovog misterioznog mesta. Kiša je padala u sitnim, ali neprekidnim kapima, prekrivajući sve vlažnim sjajem. Kuroya je koračao kamenitim stazama, pažljivo osluškujući svaki zvuk. Ostrvo Meseca bilo je tiho, previše tiho, i svaki šum kiše delovao je glasno u toj neobičnoj tišini.
Njegov pogled lutao je oko njega dok je osećao prisustvo. Neko je bio ovde. Bio je dovoljno iskusan da prepozna kada nije sam. Koraci, lagani, jedva čujni, odzvanjali su kroz vlagu, i polako se pojavila figura kroz sivilo kiše.
Njena pojava delovala je gotovo nadrealno, kao da je deo ove maglovite slike. Tamnozelena kosa bila je uredno ošišana i blago uvijena na krajevima, vlažna od kiše. Njene oči, smaragdne i oštre, bile su prodorne, ali skrivene, kao da kriju deo njene priče koju ne bi delila s bilo kim.
Kuroya je zastao, njegove crvene oči pod kapuljačom netremice su je posmatrale. Kišne kapi klizile su niz njegov plašt dok je stajao nepomično, a blagi osmeh, gotovo neprimetan, pojavio se na njegovom licu.
#card979
„Akai od kiše…“ izgovorio je mirno, njegov glas dubok, ali tih, kao da je bio deo atmosfere koja ih je okruživala. „Nismo se dugo videli.“
Njegove reči su bile poput groma u tišini. Ona je podigla pogled ka njemu, njena reakcija je otkrivala iznenađenje. Za nju je ovo bio stranac, ali za njega… Ova scena je nosila mnogo više značenja. Imao je istoriju s njom, iako je ona očigledno nije bila svesna.
Kuroya je učinio korak napred, podižući ruku da pomeri mokre vlasi koje su mu pale preko lica. Njegov izraz lica nije se promenio - hladan, ali s prizvukom melankolije koja se jedva nazirala.
„Kako te Amegakure tretira ovih dana?“ nastavio je, s blagim sarkazmom u tonu. „Izgledaš kao da si pronašla svoj dom. Ipak, sudbina ima čudan smisao za humor. Zar ne?“
Stao je nekoliko koraka od nje, dovoljno blizu da vidi svaki detalj na njenom licu, ali dovoljno daleko da ostane na oprezu. „Pretpostavljam da me ne prepoznaješ?“ rekao je tiho, gotovo zamišljeno, dok su njegove oči proučavale svaki njen pokret.
Re: Ostrvo Meseca
Lutala sam po nepoznatoj zemlji, tražeći savršeno mjesto za realizaciju svojih planova. Nisam imala jasno odredište, ali sam vjerovala da ću naići na nešto što će mi pokazati put ili makar kraj istog. Nakon mnogo lutanja naokolo, nisam ni primetila da se nalazim na ovako cudnoj teritoriji, osjećala sam se kao da koracam kroz neki surealan svijet. Koraci su mi bili sve sporiji dok sam se provlacila kroz maglu koju je pratila kiša koja je padala u sitnim kapima stvarajući mističnu atmosferu. Razmišljanja su mi postala haotična, pitanja su navirala, ali odgovora nije bilo.....zašto ovo radim....pomislih u sebi.... Cijeli život sam tragala za mirom, pokušavajući da se skrasim, da pronađem mjesto gdje ću biti u miru. I evo me sada, usred savršenog zivota kakav sam i trazila, miran i spokojan ali opet osjećam da nešto nedostaje. ... Mir, tišina, spokoj sve to sam doživljavala kao neki vid potrebe u mom zivotu al opet sve te stvari ucinile su moj zivot staticnim, kao da sam dosla do kraja puta, al cilj nije bio ispunjen. Zastala sam i shvatila da taj mir koji sam oduvjek tražila nije bio ono što mi je potrebno. Ponekad, nemir je ono što nas pokreće, cera nas da preispitamo svoje granice i postavimo nove ciljeve nakon svakog dostignutog. Prošlost mi je podarila mir, ali sada mi je trebalo nešto više, nešto što je dolazilo iz nemira, iz traganja koje nikada ne prestaje. ... Izgubljena u mislima nisam ni primijetila da je neko prišao dok me nije prekinuo nepoznat glas. Okrenula sam se, i odmah su me presjekle njegove crvene oči uprte tik u mene....nismo se dugo vidjeli... rekao je gospodin ali nisam prepoznavala osobu ispred sebe, specijalnost mi je bila da pamtim ljude ali on je bio enigma. Iznenadila me ta sigurnost u njegovom glasu, kao da on meni nije bio stranac sto ja za njega očigledno nisam bila. Njegove riječi nisu odavale previše, ali ja sam željela da izvučem što više mogu. Pokušala sam da prikrijem iznenadjenost i zadržala sam smiren stav i izraz lica, započela sam igru, svjesna svih mogucih scenarija
"Za početak mogla bih da znam ko je preko puta mene, pa cemo za ostale stvari lagano" rekla sam mirno pokušavajući da shvatim ko je pojava ispred mene
Re: Ostrvo Meseca
Kuroya je stajao u tišini, posmatrajući Akai kako luta izgubljena u svojim mislima. Njeno prisustvo bilo je gotovo nestvarno u toj gustoj magli i kiši koja je padala u sitnim, gotovo umirujućim kapima. Kiša joj je klizila niz kosu, koja se činila tamnijom i sjajnijom pod ovim sivim nebom. Gledajući je sada, osećao je neku čudnu mešavinu olakšanja i tuge. Ponovo je ovde, ponovo je odrasla, a on… on je ponovo tu da je sretne.
Koraknuo je bliže i spustio pogled na nju, njegove crvene oči bile su oštre, ali nisu odavale previše emocija. Njegova uloga u ovom beskonačnom ciklusu bila je prokletstvo, ali svaki put kad bi je video, delovalo je kao da pronalazi delić spokoja. Posmatrao je njen izraz lica, prepoznao je tu zbunjenost koja je uvek dolazila sa njenim ponovnim početkom. Ovog puta, činilo se da je smirenija, ali ipak daleko od razumevanja cele slike.
Nakratko je ćutao, prepuštajući trenutku da se slegne, dok mu pogled nije skrenuo ka nebu, a zatim se vratio na nju.
“Porasla si.” Glas mu je bio tih, gotovo nostalgičan. “Drago mi je što te ponovo vidim.”
Znao je da ona sada ništa ne zna, nije očekivao ništa drugačije. Ta igra, ta večna igra, postala je sastavni deo njegove proklete sudbine. Na njeno pitanje odgovorio je kratko, bez želje da otkrije previše.
“Uskoro će ti sve biti jasno.” Prekrstio je ruke iza leđa i napravio korak unazad.
Njegov pogled se zadržao na njenom licu, kao da pokušava da upamti svaki njen izraz, svaku nijansu njenog pogleda. “Za sada, hajde da vidimo koliko si daleko spremna da ideš da pronađeš odgovore.” Okrenuo se i zakoračio ka obodu maglom okovanog ostrva, dajući joj priliku da odluči da li će ga pratiti.
Re: Ostrvo Meseca
Storynote
Ne možeš da shvatis osećaj koji te je preplavio. U njegovom prisustvu, kroz hladnu kišu i maglu, osećaš nejasnu, ali prijatnu povezanost. Bio je to osećaj blizine i sigurnosti, ali istovremeno i zbunjujuća praznina, poput dalekog sećanja koje je na dohvat ruke, a ipak neuhvatljivo.
Re: Ostrvo Meseca
Imalo je nesto nostalgicno u njegovoj pojavi, stajao je ispred mene, njegov oštar pogled probijao je gustu maglu koja nas je okruživala....porasla si.... izgovorio je s nevjerovatnom lakoćom, ali te riječi odzvanjale su mi u glavi. Na trenutak, sjećanje me vratilo na Tamae, isti susret imala sam i s njom, i evo kako se završilo. ... Napravio je par koraka u mom pravcu ali nikavu dozu straha ili nesigurnost nisam osjetila, naprotiv osjetila sam neku nejasnu prijatnost u njegovom prisustvu, kao da me svaka njegova rijec vraca nazad, nedje dje ne mogu da se vratim ali znam da se desilo. Njegov stav i sigurnost sa kojom je pričao odavali su utisak nekoga ko zna više nego ja u tom trenutku. Izgleda da je odlucio testirati moje granice tražeći da sama odlučim koliko daleko sam spremna otići, medjutim ja sam bila spremna na sve. Podigla sam glavu ne dopuštajući sebi da skrenem pogled
„Daleko sam ja spremna da idem“ izgovorila sam mirno sa velikom dozom sigurnosti
Prije nego što sam stigla dodati bilo sta, on se samo okrenuo i laganim korakom nastavio hodati naprijed, ostavljajući me da odlučim hoću li ga pratiti. Nije bilo dileme, krenula sam se njim, spremna na sve što me čeka jer ipak sta je najgore sto moze da se desi
