Vodopad Istine

Vodopad istine je prvi izazov sa kojim se shinobiji susreću na ovom ostrvu. Služi kao mesto pročišćenja i suočavanja sa samim sobom. Ova lokacija pruža test onima koji žele da steknu kontrolu nad sobom, što je ključno za Jinchurikije koji žele da ovladaju svojim repatim zverima. Kada osoba sedne ispred vodopada i zatvori oči, suočava se sa svojom "tamnom stranom", svojim negativnim emocijama, mržnjom, sumnjama i nesigurnostima koje nosi u sebi. Ova tamna verzija osobe izlazi iz vodopada kao odraz u vodi, ali se manifestuje kao stvaran protivnik.

Test se sastoji u tome da osoba mora da prizna i prihvati svoju tamnu stranu, umesto da se bori protiv nje, ali to je nešto što osoba mora sama da shvati. Samo kroz prihvatanje svog unutrašnjeg mraka i postizanje unutrašnjeg mira osoba može da prebrodi ovaj test. Ako ne uspe u ovom izazovu, tamna strana može nadvladati osobu, čineći je slabom i nesposobnom za dalji napredak.

Prošlo je neko vreme od kako su se udaljili od obale na kojoj su se iskrcali sa broda. Kaito je hodao sa svojim štapom koji mu je služio kao oslonac a i kao oružije, pažljivo birajući svaki korak kako bi zaobišao nezgodno korenje kao i kamenje koje mu se nalazilo na putu, dok je Genji pažljivo pratio svaku njegovu stopu. Polako su se probijali kroz bujnu vegetaciju ostrva, dok je priroda oko njih postajala sve gušća i živopisnija. Put kojim su išli je vodio kroz senovitu šumu, gde su sunčevi zraci jedva uspevali da probiju guste krošnje zdravog drveća koje je veoma olako i pomahnitalo raslo pod ovom okeanskom klimom. Zvuk vode u daljini bio je prvi znak da se približavaju svom odredištu, ili bolje rečeno prvoj prepreci sa kojom će se Genji susresti na ovom ostrvu.

Išli su korak po korak, ad su konačno izašli iz šume, pred njima se ukazao ogroman vodopad, toliki vodopad se retko viđa čak i u selu skrivenom u istima. Vise nisu bili u šumi, nebo se napokon otvorilo od gustih krošnji pod kojima su bili svo ovo vreme. Voda se slivala niz visoke stene, svetlucajući na suncu poput kristalno čista, pred njima je bila netaknuta priroda koja se može videti na mestima kao što je ovo, na mestima gde ljudksa noga skoro nikada ne zakroči. Jezero ispod vodopada bilo je mirno, Genjiju je izazov sa kojim će se susresti i dalje bio misterija.

"Ovde je tvoj prvi izazov." Rekao je Kaito dok je sigurno koračao ispred prema vodopadu.

"Ovo nije samo obična prepreka. Ovde ćeš se suočiti sa sobom, onakvim kakav jesi iznutra, bez maski, bez laži. Sve što si skrivao, sve čega se plašiš, biće ti stavljeno pred oči."Zakašljao se kako bi pročistio svoje grlo pre nego što bi nastavio sa svojim daljim govorom.

"Ovo je borba koju sam moraš da pobediš Yamanaka, prvi test sa kojim se susrećeš i isti onaj koji će ti otkriti da li si dovoljno zreo da nastaviš ovim putem. Ja ti ovde više od ovoga ne mogu pomoći, odgovore moraš da pronađeš sam i samo sam, sve što treba da uradiš je da sedneš pred vodopad i kreneš sa svojom meditacijom, ostale odgovore koje tražiš ćeš dobiti uskoro."

Bio je i pomalo surov sa svojim rečima, ali tako je kako je. Kao što je već i rečeno, odabranici sami moraju proći kroz svoje testove, testirajući sebe i otkrivajući da li su dovoljno vredni da ih pređu. Kaitova uloga bila je samo da ih malo sprovede kroz iste.

Nakon što je saslušao Kaitov govor, bio je spreman da se suoči sa svojim prvim izazovom iako nije bio potpuno siguran šta ga tačno čeka. Počeo je da otkopčava dugmad sa svog odela koje će lepo složiti i ostaviti na velikom ravnom kamenu koji se nalazio pred sam ulaz u jezero kako ga ne bi pokvasio. Ušao je u vodu koja je bila veoma hladna toliko da je bolno predugo ostati u njoj, ali nije previše mario za to, bio je odlučan da što pre krene kako bi i što pre završio sa svojim treningom. Stajao je na ivici jezera, posmatrajući slapove vode koji su se sa neverovatnom snagom obrušavali niz visoke stene. Prizor pred njim bio je istovremeno prelep i zastrašujući. Zvuk vodopada bio je veoma snažan, gotovo da nije bio siguran kako je uopšte moguće da krene sa meditaciom sa ovoliko glasnim zvukom vodopada koji ga neprestano ometa.

Od sve siline obrušavanja vode sa visokih stena, Kaito je jedva mogao da ga čuje kako govori ove reči, ali po njegovom govoru tela nije ni morao da ih čuje kako bi zaključio šta mu to Genji govori, sve mu je bilo jasno. Polako je napravio nekoliko koraka dok je još bio u vodi koja mu je bila negde do strukova. Došao je do ostrvceta koje se nalazilo na samoj sredini bare, tačno pred gigantskim vodopadom. Popeo se na njega i zaseo u svoj položaj, zatvorio je oči i duboko uzdahnuo kako bi uspeo da započne svoju meditaciju i sjedini se sa svojim mislima i prirodom. Misli su mu postajale sve smirenije, a vodopad koji je vilenio na svega par metara od njega sada mu je bio totalno nečujan, nedovoljno jak da mu zaljulja fokus na njegovu meditaciju.

Genji je već neko vreme smirivao svoje telo kako bi došao u stanje meditacije, uz svoje disanje zvuci vodopada su postajali jedini ritam koji je pratio. Njegovo disanje bilo je sporo i duboko, skroz usklađeno s hukom vode. Osećao je kako mu svest tone dublje, ulazeći u prostor unutar uma koji je oduvek bio prisutan, ali skriven iza slojeva buke svakodnevnog života.

-Dalja radnja se dešava u Genjijevim mislima-

Iz te tame, prvo jedva primetno, a zatim sve jasnije, oblikovala se figura. Iza vodopada, poput senke što preti da se otkrije, pojavilo se nešto što ga je nateralo da preusmeri svoju pažnju. Korak po korak, kroz huk vode, silueta je postajala jasnija. Svoju glavu a zatim i telo provukla je kroz taj vodopad , Genji je na trenutak bio izbačen iz takta, nije očekivao da će mu ovo biti prvi test sa kojim će se susresti. Bio je to on, ili bolje rečeno, figura njegovog izgleda, ali s jednom očiglednom razlikom. Njene oči bile su hladne, duboke i tamne poput noći, hladne kao kada gledaš izgladnelog vuka u oči, svestan da si samo plen u njegovom neosetljivom pogledu.

"Nisam očekivao da ćeš se pojaviti ovde, da li stvarno misliš da si dovoljno zreo da položiš ovaj test i prođeš dalje? HA! Već si jednom izgubio bitku sa svojom repatom zveri, šta te je nateralo da pomisliš da to neće da se desi ponovo!?"

Progovorila je figura sa glasom koji je bio nalik njegovom, ali jasno je bilo da su te izgovorene reči nosile težinu sarkazma i gorčine.

„Pogledaj se,“ nastavio je Genji, onaj sa malo više zlobe u sebi, zakoračivši napred, dok su mu reči sekle duboko, dublje od bilo kog sečiva. „Sediš ovde, pred vodopadom, kao da si nekakav mudrac, kao da imaš sve odgovore. Ali duboko u sebi znaš istinu, zar ne? Znaš da si slomljen. Da si slab. Da ti je mesto ovde samo iluzija, laž koju si sebi ispričao kako bi zaboravio sve one trenutke kad si bio previše slab da zaštitiš one do kojih ti je stalo.“

Reči su odjekivale kroz prostor Genjijevog uma, razbijajući tišinu koja je do tada vladala. Svaka izgovorena rečenica zamenila je zvuk udara vode o stene, izazivajući male, ali primetne pukotine u njegovoj unutrašnjoj mirnoći. Nakon tih reči figura je stajala nepomično, ali se činilo kao da njena prisutnost sve više i više zauzima ceo prostor. Vazduh u tom svetu bio je težak, zasićen nečim što se osećalo poput pritiska, tereta koji nije dolazio spolja, već iz dubina samog Genjijevog bića. Vodopad iza figure delovao je kao neprekidan podsetnik na neizbežnost ovog trenutka, a huk vode podsećao ga je na prolaznost vremena i nemogućnost bekstva od suočavanja sa samim sobom.

 Bilo je baš onako kako je i starešina Kaito rekao, ovo je nešto kroz šta Genji mora proći sam, i sam da pronađe odgovore kako bi pre nego što nastavi dalje, prvo porazio samog sebe u ovom okršaju.