A šta je imao da kaže, baš ništa. Ono što je trebalo da mu digne više raspoloženja zbog novih zadataka i održe ga u trenutnim vremenima, je njegov um teleportovao unazad kroz vreme sećajući se sličnih misija i istraživanja, spašavanja ranjenih vojnika. Mogao je samo ćutati, pratiti i prisećati se davnijih dana kojih više neće biti. Udahne duboko i lik svoj mu se pred očima pojavi, kao da gleda u neko ogledalo iz ko zna kog razloga. Što li se uopšte i pojavilo tu? Da ga podseća da više neće biti isti, ne samo po fizičkom izgledu, da su ga nagle promene naterale da se ponovo priseća starina iz prošlosti? Udari pesnicom o zid i kroz udar oslobodi te duhove nostalgije, koje mu u ovim trenucima nisu bili potrebni nikako. Prisebnost i koncentracija okupaše duh dok se pogled negde nadvio po prostoriji.