Stan Kano

Aron Učiha je stajao ispred vrata svog smeštaja, zurio u napuklo drvo ispred sebe. Ruke su mu bile teške od dugog dana, ali to ga nije brinulo. To što je položio genin ispit—nije mu značilo ništa. Bilo je to tek nešto što je morao da obavi, jedan korak na dugom putu za koji nije ni bio siguran da li ga uopšte zanima.

Pogurao je vrata, drvena šarka zaškripala je tako oštro da se učinilo kao da će se raspasti svakog trenutka. Ušao je unutra, u mrak, gde ga je dočekao hladan, ustajao miris prašine, vlage i nečega što nikada nije imalo ime.

Torbu je bacio na pod, bezvoljno, kao da je hteo da je se reši što pre, ali bez namere da bilo šta promeni. Stvari u njoj—svitak, par kunaija, nešto novca, možda—nisu ga zanimale. Nije to bilo važno. Ništa u tom trenutku nije bilo važno. U selu skrivenom u Vodopadu noći su bile hladne, voda je padala negde u daljini, kao ritam starog sata koji odbrojava vreme, ali ne znaš ni za šta ga odbrojava.

Aron je spustio umorne kosti na drveni krevet, koji je zaškripao ispod njegovih tankih ramena. Zidovi njegove sobe, tanki kao papir, odvajali su ga od svega spolja, ali i od njega samog. Počeo je da čeprka po džepu tražeći cigaretu. Našao je jednu, izgužvanu, izbledelu.

Plamen upaljača mu je na tren osvetlio lice, senke su igrale po zidovima pašnjavim, dugo nekrečenim. Dim je izašao iz njegovih usana, gust i težak, pa se smestio u uglove sobe, kao da traži mesto gde bi mogao da ostane