Omai Food Stand

Razgledao sam Cvetnu ulicu, koja je bila sarenolika, prepuna razlicitih vrsta cveca, ciji su mirisi odisali kroz citavo selo, da bih, samo momenat kasnije, osetio u nosu miris egzoticne Japanske tradicionalne kuhinje.

Moje telo se samo kretalo u smeru odakle dolazi miris, nisam mogao da ga kontrolisem, moji nagoni za hranom su se povecali toliko da je vodopad poceo da curi iz mojih usta. Stao sam na kraj reda koji je dugacak koliko i red u posti.

“Sinko, hoces li pustiti starog cicu da stane pre tebe, vi mladi mozete da stojite koliko hocete, a moje kosti mene polako izdaju.” - govorio mi je stari dekica iza mene

“Izvolite pre mene, stariji imaju prednost.” - odgovorio sam mu, dok smo razmenjivali mesta. Nakon nekih 10-ak minuta, stigao sam na red, a asortiman hrane koji se nudio na ovom standu je bio neverovatan.

“Dobar dan, izvolite, sta zelite” - upitala me je ljubazna i umiljata radnica koja je sluzila ljude. Dva minuta sam bez teksta razmisljao sta da pojedem, gledao sam vitrinu u kojoj su vec bili neki gotovi proizvodi.

“Da li sluzite jela po narudzbini, ili samo gotova jela?” - upitao sam radnicu u nadi da cu dobiti pozitivan odgovor, posto nisam neki ljubitelj gotovih proizvoda, vise volim kada je obrok spremljen na licu mesta.

“Sluzimo i jedno i drugo, evo, iznad mene vam je cenovnik.” - odgovorila mi je jos ljubaznije mlada radnica sa standa. Toliko sam bio gladan, da cak nisam ni primetio cenovnik koji mi izbija oci, gledavsi direktno u mene.

“Zelim tajni specijalitet kuce, ali, pre nego sto narucim, zanima me od kog mesa se pravi specijalitet, tacnije, koji su sastojci, alergican sam na brokoli.” - izgovarao sam to gledajuci radnicu koja se smesi.

“Ne sekirajte se, u ovaj tajni specijalitet ne ide brokoli, pravi se od dugo kuvane junetine, sa skrivenim sosom ciji vam sadrzaj nazalost ne mogu reci, ali sa sigurnoscu tvrdim da ne sadrzi brokoli.” - izdahnuo sam kada sam cuo ove reci, bilo mi je lakse.

“U redu, onda je odluka jasna, dacete mi to.” - odgovorio sam radnici, dok sam izlazio iz kolone, stajuci u drugu kolonu za preuzimanje porudzbine. Izvadio sam kutiju cigareta, zapalio jednu i mirno cekao svoju porudzbinu, dok su se ljudi gurali ko ce pre da naruci.

Ugasio sam svoju cigaretu tacno u trenutku kada je radnica pocela da doziva moje ime. “Izuko, vasa porudzbina je spremna” - povikala je radnica, drzeci tacnu sa hranom. Prosetao sam i pokupio sam porudzbinu.

“Hvala vam najlepse, koliko sam duzan?” - upitao sam radnicu, dok sam otvarao svoj novcanik. U tom momentu sam shvatio da nemam ni jedan prebijen Ryo kod sebe i da mi je sibicar u Flower streetu pokupio apsolutno sve iz dzepova.

Ali, kao da me je Bog pogledao. Ispred mene, na podu je stojao novcanik, verovatno od neke prethodne musterije. Podigao sam ga, u isto vreme vadivsi novac iz njega. U njemu je bilo 3000 ryoa

“Gospodjice, ja se izvinjavam, ali pronasao sam novcanik ispred vaseg standa. Ostavicu ga jod vas ukoliko se vlasnik vrati.” - govorio sam dok mi je kapljica znoja padala sa cela.

“Oh, vi ste zaista divni Izuko, kad bi bilo vise ovako zrelih ninji kao vi, svet bi bio mnogo lepse mesto za zivot, znate.” - govorila je radnica dok mi se osmehivala. Teret mi je pao sa srca, necu morati da bezim sa hranom i praviti neprijatnu situaciju.

“Vas racun je 2400 ryoa, kes ili kartica?” - upitala me je radnica sa jos vecim osmehom na licu, verovatno ocekujuci baksis za njenu ljubaznost.

“Izvolite, ovo je za vasu ljubaznost, malo je takvih ljudi zaista.” - govorio sam te reci dok sam joj davao 3000 ryoa koje sam pronasao u novcaniku. Kao da je isplanirano da nadjem ovaj novac. Tacno sam nasao koliko mi je trebalo.

“Hvala vam Izuko, nadam se da ce vam se svideti hrana i da cete doci ubrzo po jos hrane.” - govorila je radnica sa osmehom od uveta do uveta. (naravno osmeh je bio tu zbog dobrog baksisa)

“E pa da vidimo sta imamo to ovde” - pomislio sam u sebi dok sam otpakivao pribor za jelo. Hrana je mirisala izvrsno, skoro kao da nikad nisam osetio takav miris.

Dugo kuvana junetina, u posebnom sosu, razlivala se po celom tanjiru, dok su na dnu bile nudle koje ide u ramen. Otpakovao sam pribor i poceo sa jelom.

Prvi zalogaj sam stavio u usta, osetio sam kako mi voda curi niz usta koliko sam gladan. Nastavio sam da jedem i uzivam, zvakao sam zvaki zalogaj cak 79 puta u proseku. Nakon zavrsenog jela, obrisao sam usta salvetom, izvadio kutiju cigara, i zapalio jednu.

Osecaj koji sam dobio u telu posle ove hrane, taj osecaj ne moze da se oseti u restoranu kod Kireia u kojem sam do sada redovno jeo. Moji neuroni su bili iscrpljeni, ali posle ovog obroka, sve je bilo podmazano. Osetio sam se kao preporodjen i nisam mogao da skinem zadovoljni osmeh sa lica.

Hodao sam po festivalu razgledao mnoge radnje i čuo sam da mi trbuh krči i tek sam data shvatio da osim one pizze jutros uopšte ništa nisam jeo. Prošao san kraj mnogo raznih restorana i štandova, ali kada sam vidio Omai Food štandi veliki red ispred njega pomislio sam to je to ovo je mjesto gdje ću danas ručati

Stao sam u red i čekao sam oko pola sata. Miris mesa i pečenog krompira ispunjavao je moj nos. Radili su jako brzo i red ispred mene se bukvalno topio. Kada sam stigao na red radnica me upitala šta želim. Rekao sam pečeni krompir i sendvič sa piletinom. Upitala me za moje ime jer jedan od motoa njihovog štanda je da napišu ime svoje mušterije na porudžbinu, a i da može da me pozove u toj gomili. Predstavio sam joj se kao Karinkushi, a onda mi je rekla da sjednem i pričekam svoju naridžbu koja će biti gotova za 10ak minuta.

Sjeo sam na klupu na kojoj ljudi čekaju svoje narudžbe i nadao se da će na štand doći još neko sa kim ću moći započeti razgovor dok čekam

Nakon sto sam ispusio svoju cigaru, za sto pored mene, seo je ninja sa trakom Sela Vodopada. Njegova porudzbina je izgledala socno i sveze. Nisam mogao da ga ne

“Prijatno, tvoja porcija izgleda prelepo. Ja sam Izuko, takodje ninja sela Vodopada. Vidjao sam te u restoranu kod pokojnog Kireia.” - izgovarao sam to, dok sam se krstio i prosipao casu vode u znak pocasti preminulom Kireiu.

Njegova porcija nestajala je brzinom svetlosti, svaki zalogaj koji je uzimao, delovalo je kao da ga guta bez zvakanja. Izvadio sam jos jednu cigaretu iz svog dzepa, osecao sam veliki pritisak od tezine hrane koju sam pojeo malocas..



Okrenuo sam se oko sebe i video sam da je ogroman broj nindzi iz celog sveta dosao na ovaj štand hrane. Red je postao toliko dugacak, da moje oko nije moglo da mu vidi kraj. Pomisljao sam da uzmem dezert, ali kada sam video duzinu reda, izdahnuo sam, a potom blago slegao ramenima.

Ugasio sam cigaretu i uzeo jos jedan gutljaj vode. Ninja, kojem jos nisam saznao ime je polako zavrsavao sa hranom, a ja sam neprijatnim pogledom nastavio da zurim u njegov tanjir, cekajuci ga da se predstavi.

Nisam čekao ni 10 minuta kada je konobarica zovnula moje ime. Prišao sam, platio cijenu jela uz obaveza bakšiš zbog ljubaznosi i sjeo za stol da jedem. U trenutku kada sam ueo pribor za jelo i otvorio kutiju sa hranom te približio prvi zalogaj ka ustima prišao mi je jedan lik (ninja) koji se pretavio kao Izuko iz sela vodopada i rekao je da me viđao u restoranu pokojnog Kirea. Bilo mi ke čudno da me zapazio jer sam tamo svratio samo jednom. Nakon što sam završio sa jelom obrisao sam usta spakovao smeće i pogledao u Izukoa koji je sa nestrpljenjem čekao da se i ja njemu predstavim.

Rekao sam: ja sam Karinkushi Kaguya i da živim u selu vodopada. Doselio sam se tamo prije nekoliko dana, ali mogu reći da ja tebe nisam primjetio u restoranu jer je bilo mnogo lica, a tamo sam navratio prvi put kada sam stogao u selo pa i nisam poznavao nikoga. Svakako drago mi je da smo se upoznali. Jesi i već jeo ili takođe čekaš narudzbu?

Dok je brisao tragove hrane sa svojih usana, poceo je da se predstavlja. Izvadio sam ponovo cigaretu i zapalio sam je, dok se Karinkushi predstavljao.



“Drago mi je Karinkushi, pa imam dobru moc opazanja, neki kazu da imam i fotografsko pamcenje.” - odgovorio sam mu, dok sam duboko u sebe uvlacio dimove cigarete.

“Pa ja sam jeo malopre, moram ti priznati bilo je izvrsno, Jeo sam njihov tajni specijalitet kuce i na moju srecu, svidelo mi se. Nisam znao sta porucujem, sem da je u pitanju dugo kuvana junetina. Mislim da nista tako ukusno nisam probao do sada.” - govorio sam mu dok sam prstom pokazivao na “Tajni specijalitet kuce” koji se nalazi na cenovniku.

Izvadio sam svoje cigarete iz dzepa i bacio ih na sto, dajuci do znanja Karinkushiju da slobodno uzme i zapali i da se ne ustrucava da me pita za cigaretu.

“Veruj mi, probaj to jelo o kom sam ti govorio, neces se pokajati. 2400 ryoa je, mozda je malcice skuplje, ali veruj mi, vredi svakog ryo-a.”

U sledecem momentu, Karinkushi je ustao sa stola kako bi odneo svoju tacnu na sank štanda, jer ovde nema usluge konobara, vec posle jela, uredno odneses svoju tacnu za sank.

“Jesi posetio Cvetnu ulicu? Tamo ima svasta. Od igle do lokomotive sto se kaze.” - govorio sam to pomisljajuci u sebi na sibicara koji me je zavrnuo za 20.000 ryoa.

Rekao mi je da je već jeo i kaže da mu je hrana bila jako ukusna unatoč malo većoj cijeni. Podijelio sam njegovo oduševljenje sa hranom. Ponudio me cigaretom i rekao sam Hvala ali ne pušim. Kada si već i ti završio jelo predlažem da odemo tu do jednog štanda. Vidio sam da prodaju limunadu što zvuči dobro nakon ovakve hrane.

Seki je obratio pažnju na obližnji razgovor, ali ga je ignorisao jer je bio više fokusiran na štand sa hranom. Peciva su mu sigurno privukla pažnju.

Napokon je prišao pultu kada je ugledao čoveka iza njega, onog koji je pravio sva ta peciva i poznati prženi krompir.

Dva bilo koja peciva koja imate. rekao je Seki ravnodušno, njegov glas bio je hladan i bez emocija. Čovek iza pulta ga je samo na trenutak posmatrao, nakon čega je počeo pripremati peciva koja je Seki naručio. Njegov pogled bio je fiksiran na mladića, pomislio je da mladić izgleda bez emocija i ravnodušno, ne neko koga vidja svakog dana.

Ubrzo su peciva bila gotova i čovek ih je spakovao u kesu. To će biti 20 ryoa.

Seki je izvadio ryo i stavio ih na pult, njegovo lice nije se menjalo dok je uzimao kesu sa pecivima. Tiho je klimnuo čoveku u znak zahvalnosti i okrenuo se da ode sa štanda, tražeći mesto gde bi mogao da nabavi limunadu, zbog razgovora koji je ranije čuo.

Nakon treće limunade sa Izukom i razgovora o našim figuricama te nakon što sam vidio njegovu sjajnu figuricu odlučili smo da se nakratko rastanemo jer sam ja od tolike limunade ponovno ogladnio i uputio sam se nazad ka štandu hrane, a on je želio da istražuje dalje.

Stigao sam do štanda i vidio da je red malo manji nego maloprije što me usrećilo. Nakon malo čekanja stigao sam na red i poručio piletinu sa nudlama. Radnica me pozdravila i rekla da joj je drago što me ponovno vidi i što mi se svidjela njihova hrana. Rekla je da će nudle biti spremne za minutu tako da ne moram sjedati dok ne uzmem svoju narudzbu. Za minut je bilo gotovo. Dao sam joj 75 ryoa koliko je bio i račun plus 15 ryoa bakšiša zbog njene ljubaznosti. Bilo joj je drago jer joj ista osoba ostavlja bakšiš već drugi put. To mi nije bio problem jer nakon smrti moga klana i kao posljednja osoba u selu ostalo mi je mnogo novca, a i prije nego sam došao u selo koristio sam prilike da odradim neki poslić i zaradim koju paru. Na sajam sam ponio 5000 ryoa što mi je dalo slobodu da mogu da uživam.

Pogledao sam oko sebe i vidio jako puno ljudi tako da nijedan stol nije slobodan. Za jednim stolom je sjedio jedan mladić i odlučih njega pitati da podjelimo stol i usput pokušati steći novog prijatelja.

Zdravo. Ja sam Karinkushi Kaguya. Nema slobodnih stolova, da li bih mogao sjesti sa tobom?

Prihvatio me za svoj stol i predstavio se kao Ozaki Uchiha i poručio nam je limunade. Rekao je da mu izgledam poznato i da li smo se upoznali ranije.

Mislim da nismo, barem ja tebe nisam vidio. Iz kojeg si sela. Ja sam iz vodopada, ali sam se doselio tek prije nekoliko dana. Nego reče da si Uchiha, da li poznaješ Daichi Uchihu? I naravno kako ti se čini ovo sve kako ti se svidjaju štandkvi i cijelokupna organizacija, mene je baš dojmilo plus sam već upoznao nekoliko prijatelja ovdje.

Pa dobro bit će vremena da se upoznamo, nego jesi već probudio svoj sharingan? Pitao sam Daichia al on jos nije. I šta se desilo sa tvojim okom? Upitao sam ja ispijajući četvrtu limunadu danas koja je bila dobra ali se nije mogla usporediti sa Baji-evom i mislim da nikada neću probatu neku sličnu onoj. Bilo mi je drago što je i Ozaki iz našeg sela i što je on već peta osoba koju upoznajem i polahko se privikavam jer znam da kada se vratimo sa fetivala imat ću sa kim izaći na piće ili klopu.

Rekao je da nije probudio Sharingan, znači ništa ni od njega da mi pomogne da pročitamo ono u mojem podrumu pomislio sam. Nakon što mi ispričao za svoju sudbinu sa okom bilo mi ga je žao, ali drago mi je što je prošao samo sa gubitkom oka, te da je ostao živ.

Naravno, sada kada znamo da smo iz istog sela očekujem da se družimo hahaha, a ako se sretnemo i na festivalu ponovno možemo nastaviti naš razgovor. Sada moram ići planiram još malo istražiti festival i vidjeti nove štandove. Vidimo se novi prijatelju. Uživaj u ljepotama ovog festivala.

Nakon što sam popio limunadu pozdravio sam se sa njim ustao i nastavio dalje ka drugom dijelu festivala u kojem još nisam bio nadajući se da ću možda sresti nekog od malo poznanika koje sam upoznao ili možda upoznati nekog novog

Lutala sam kroz gužvu na Flower Festu, osjetila sam kako mi pažnju privlači jedan poseban štand. Njegova blago narandžasta boja bila je poput tople vatre koja plamti u noći, privlačeći me. Oko štanda su bile razbacane sitne lampice i lampioni, žutih nijansi, koji su treperili u ritmu povjetarca, stvarajući utisak kao da je cijelo mjesto omotano u zlatnu svjetlost, kao da su se zvjezde spustile sa neba samo da bi osvijetlile ovo mjesto.
...
Već na nekoliko koraka od štanda, zamamni mirisi su me prizivali. Provijalii su se iznad njega poput nevidljivih prstiju, koji su me nježno vukli bliže. Miris svježe pečenog, bogato začinjenog i toplog tijesta lebdio je oko mene poput nekog pokrivača, zamiljala sam svaki zalogaj, svaki ukus i kako bi svaki od njih bio jedinstven, nešto između poznatog i potpuno novog, tajnog ukusa koji je Itachiyo vješto čuvao. Bile su to kombinacije ukusa koja obećavaju da te potpuno obuzmu, da zaboraviš na sve drugo dok ne završiš i poslednji zalogaj.
...
Dok sam se približavala, pogled mi je pao na dizajn štanda. Itachiyo je bio pravi majstor! Sve je bilo na svom mjestu, pažljivo dizajnirano. U izlogu vidim neke od njegovih proizvoda, peciva neobičnih oblika, kao male skulpture na izložbi. Svaki je bio jedinstven, a ipak su svi zajedno činili jednu cjelinu koja je krasila isti izlog.
...
Dok sam stajala tako, potpuno opijena prizorima i mirisima, uhvatila sam krajem oka poznatu figuru u jednom od coskova štanda. Tamae, sjedila je tamo mirno, tiha kao uvijek, sa onim svojim karakterističnim izrazom sreće na licu. Pred njom je bio tanjir s nekim od Itachiyovih specijaliteta, a u ruci je držala casu omiljenog ledenog čaja. U tom trenutku, osjećaj uzbuđenja me preplavio, Tamae, moja sestra, izgleda toliko zadovoljno, toliko sretno u svom malom svijetu.
...
Odjednom sam poželjela da joj priđem, da podijelim taj trenutak s njom, da je zagrlim i pridružim se njenoj tihoj radosti. Ali istovremeno, nisam htjela prekinuti njen trenutak mira. Stajala sam tako još nekoliko trenutaka, onda sam odlučila da joj priđem, sa osmijehom na licu. Priblizila sam joj se i tiho je tapnula po ramenu.

"Tamae, otlud ti? Jel slobodno da sjednem?
upitah je nadajuci se da ne ceka nikog.

Završila sam i zadnji zalogaj svog bao buna, koji je bio pravi pravcati raj za moja čula. Taman sam ispijala svoj omiljeni čaj, i zamislila se na trenutak. Kad odjednom ni od kuda osjetim nježno tapkanje po ramenu. Okrenula sam se i ugledala lice o kojem sam baš u tom momentu i razmišljala. To je bila moja Akai, sa osmijehom od uva do uva, sa tim sjajem u očima kao kada pružaš djetetu pirinčanu kuglicu.

U tom nam je prišao i upitao šta bi smo željele.

"Moze i za mene jedan ledeni čaj, od breskve , hvala Vam!"
nisam nesto raspoložena za jelo, cak i nakon mirisa koji su me omamljivali ulicom par minuta ranije..
...
"Pricaj mi Tamae, kako si, šta ima novo?"
...
Dok sam cekala da Tamae odgovori, pocela sam pazljivo da razgledam unutrasnjost lokala. Sve je bilo tako lijepo uredjeno, s toplim tonovima drveta i prijatnom rasvetom koja je stvarala savrsenu atmosferu za uzivanje u hrani. Na svakom stolu su bile sitne dekoracije, male figurice od drveta u obliku peciva raznih oblika...izgledale su perfektno..
...
Boze... Itachiyo je stvarno genije...
...
pomislih u sebi dok sam bacala pogled na jela ljudi oko sebe, kao i Tamae-in bao bun, bilo je ocigledno da su se ovdje trudili oko svakog jela. Ali, opet, nisam osecala glad. Mozda zbog svih mirisa koji su mi prosli kroz glavu dok sam setala ulicom, iam osjecaj da su mi se svi mirisi pomijesali u jedan ukus... ili mozda jednostavno nisam imala apetita..

Nakon nekoliko manjih misija koje je obavio zaputio se da malo odmori dušu i telo, pored njegove želje za pauzom od svih obaveza nažalost je dobio naredbu sa vrha da se uputi kao predstavnik sela i pobrine se da stražari rade svoj posao, kao i da zaštiti one koji su kao i on članovi Amegakurea. Pošto je došao malo kasnije predpostavio je da su većina njih kao i sve ostale ninje započeli slavlje i druženje. Svoj zadatak je odlučio obaviti ali i dalje je pokušavao naći vremena za sebe jer ipak ovakav festival i atmosfera se dešava jednom u godini, kao i mogućnost da se opusti od svakodnevnih aktivnosti.

Stigavši na festival jednu od prvih lokacija koju je odlučio posjetiti je štand sa hranom u vlasništvu Itachiyoa, njegov krompir poznat širom kontinenta je odisao mirisom koji se širio čitavom ulicom, ali pored toga bilo je još nekih mirisa koji su dopirali sa različitih štandova i prepretali se sa mirisom krompira praveći jednu simfoniju mirisa koja je svakog ostavljala u transu i sa dozom gladi nakon što duboko udahne sve te mirise.

Mmmm ovo je možda bolje i od onih dangoa nazad u selu

Promrljao je sebi u njedra dok je prilazio i gledao razne ninje koje su već uživale u poslasticama. Nije mu bilo do sjedenja jer je ipak malo trebao da pripazi na sigurnosti kao i pravilan i pošten rad stražara. Kupio je jednu od poslastica ostavljajući mali bakšiš kao vid zahvale za sve ove mirise koji su odisali ulicom. Nakon čega je veoma laganim korakom kružio i pregledao sve štandove dok je uživao u jednoj veoma unikatnoj poslastici.

"Pa znas kako to ide, Tamae... zivot te vodi na razna mjesta, i kad najmanje ocekujes, zateknes se na nekom novom mjestu. Ja kad sam stigla, bila sam okruzena mirisima koje nisi mogla ni zamisliti. Nisam planirala da dođem ovdje, ali nekako, svi putevi su me doveli bas na ovaj food stand, baš u tvoje drustvo. Mozda sudbina ima prste u tome, opet... A ti? Kako si ti zavrsila ovdje?"
....
Dok pricam s Tamae, primjećujem kako su nas zivoti odveli na razlicite puteve, ali ipak smo se opet našle, kao da je neki nevidljivi konac vodio nase korake. Susret sa njom nakon svih tih godina, je bila zelja koju sam gajila dugo u sebi, ali nisam bila svjesna da je tu...kao da sam i zaboravila na to godinama, ili prosto vremenom ni sama nisam znala sta trazim.
....
U tim trenucima shvatim da mozda nismo uvijek svjesni sto trazimo, ali na kraju, to sto nam treba, pronađe nas. Bas kao sto sam sada ovdje, s Tamae, pricajući o nevaznim stvarima dok u meni kljuca tihi nemir, zelja za necim vise, mozda je ovo pocetak necega novog, mozda samo privremeni mir u olujnom zivotu...

Radnica koja je radila bila je stvarno previse ljubazna prema meni i dok sam cekao miris mi je svo vreme drzao paznju jedva sam cekao da probam japanske ramen nudle 

Vadim 1000ryoa iz dzepa i dajem zeni koja tu radi

"Tamae, žao mi je, ali neću moći da idem sa tobom na Štand sudbine, planirala sam da se vratim kuci jer imam nekoliko poslova koje moram obaviti. Znam da smo se opet ovako spontano srele i sve, i bilo mi je drago da te vidim ali iskreno mi je žao što te moram odbiti."
....
izgovaram te reci, osecam kako se u meni budi stara tuga, sada kada smo napokon zajedno, povredjuje me sto moram da je odbijem. Osjecam grizu savjest, ali nesto me zadrzava da joj kazem da idem s njom. Naša veza je nekada bila neraskidiva, kao da smo stranci koje sudbina pokušava da ponovo spoji. Mozda je to zbog svih tih godina razdvojenosti, pitam se, ocemo li ikada uspjeti da premostimo taj jaz, ili ce nas on uvek pratiti, podsecajuci nas na ono vrijeme sto smo izgubile?
....
Boze...o cemu ja sve razmisljam...
pomislih dok sam razmisljala kako me mozda moja Tamae u tom trenuku vec precrtala..Ne volim da odbijam ljude zato mi je ovo i tesko palo...previse sam se opteretila time sta ona misli sad, a Tamae... ona me samo gledala s blagim osmehom, i pogledom mi procitala misli i rekla da previse razmisljam. I mozda je u pravu. Ali to ne mijenja cinjenicu da se osjecam kao da mi je dusa podeljena izmedju onoga što jeste i onoga sto bi moglo biti, i taj jaz, ta provalija izmedju tih svjrtova, cinii me strancem, cak i u njenim ocima.