⛩ Hideout Haubica

#card771 #card717

Pećina zvana Haubica je zastrašujuće mesto, smešteno duboko u srcu planinskog lanca, daleko od očiju običnih ljudi. Prirodni ulaz u pećinu je širok i mračan, obrastao gustim puzavicama i obraslim mahovinom, dajući mu izgled džinovske čeljusti koja progutava sve što se usudi da uđe. Unutra, zidovi su neravni i oštri, prekriveni ožiljcima od borbi i eksplozija, svedočeći o destruktivnoj prirodi svog stanara.



Prostor unutar pećine je ogroman, gotovo poput prirodne katedrale. Stalaktiti i stalagmiti vise sa tavanice i izbijaju iz poda poput oštrica, stvarajući osećaj opasnosti na svakom koraku. Na nekim mestima, zidovi svetle slabim plavičastim sjajem zbog neobičnih minerala, što dodaje mističnu atmosferu.

Duboko unutar pećine, u njenom srcu, nalazi se Raihōvo glavno boravište. Ogromna kamena komora, u kojoj je jedini nameštaj jednostavni kameni tron, okružen ostacima drevnih ratova – polomljenim mačevima, oklopima i krhotinama oružja. Zidovi ove komore su ispisani drevnim simbolima, možda čak i nečim što bi se moglo smatrati zaboravljenim jutsu-ima.

Iz pećine često odjekuju tutnjevi, zvuci nalik udaljenim grmljavinama, dok Raiho vežba svoje moći ili biva progonjen sećanjima na prošle bitke. Na trenutke, od siline njegove energije, cela pećina se čini kao da drhti, kao da bi se mogla urušiti u svakom trenutku, ali je dovoljno snažna da izdrži njegovu razornu snagu.

Pećina je mesto gde je priroda susrela nemilosrdnu silu, a njen svaki kutak nosi tragove borbe i destrukcije, stvarajući prostor koji savršeno odražava moć i haos Raihōvog bića.

Nebo je bilo obojeno u tamnoplave nijanse dok je Raiho stigao do ulaza u svoju pećinu. Vetar je nosio tragove dima i prašine sa bojnog polja, podsećajući ga na nedavnu misiju. Njegova masivna figura koračala je tiho, ali svaki korak odjekivao je oštrim, kamenitim zidovima pećine. Ulaz je za njim bio gotovo nevidljiv, prekriven vegetacijom, kao da i sama priroda želi da sakrije ovo mesto.

Dok je ulazio dublje, zidovi pećine su svetlucali plavičastim sjajem, odražavajući ostatke chakre koju je koristio tokom borbe. Nije obracao pažnju na to. Njegov um je bio fokusiran na samo jedno, odmor i priprema za sledeći izazov. Prošao je pored oštrih siljaka i stigao do svog trona, kamenog prestola koji je bio jednostavan, ali u potpunosti prikladan za njega.

Seo je na tron, osećajući hladan kamen pod sobom. Njegove ruke su se refleksno savijale u pesnice, osećajući težinu snage koja je čekala da bude oslobođena. Zatvorio je oči na trenutak, prepuštajući se tišini pećine, dok su ga sećanja na borbu preplavljivala. Ali nije bilo odmora za njega. Znao je da sledeći sukob dolazi. I bio je spreman.

Zgrabio je veliku posudu piva sa kamene police u blizini, poklopivši ga rukom kao da je igračka. Seo je na ivicu svog trona, pustivši da se hladna tečnost slije niz njegovo grlo. Gorčina piva bila je skoro osvežavajuća, donoseći mu trenutak tišine u haosu koji je nosio u sebi.

Klimnuo je glavom, zadovoljan jednostavnošću trenutka. Oči su mu lutale po mračnim zidovima pećine, dok je udisao težak miris vlage i metala. Bio je to redak trenutak opuštanja, ali znao je da neće dugo trajati. Svet je uvek tražio više od njega.

Dok je ispijao poslednje gutljaje, osetio težinu svakog zadatka koji ga je očekivao. Posuda je odjeknula po kamenom podu dok ga je nemarno odložio sa strane. Uzdahnuo je duboko, puštajući misli da se vrate u stvarnost.

Pogled mu se zaustavio na zidovima ispisanim drevnim simbolima. Setio se učenja, saveta onih koji su ga pripremali za život koji vodi. Ali sada, ovde, bio je sam.

Ustao je, protežući svoje mišiće, osećajući kako snaga pulsira kroz njegovo telo. Još nekoliko trenutaka mira pre nego što svet ponovo zatraži njegovu moć. Pećina je bila tiha, ali on je mogao osetiti nadolazeću oluju u daljini. Bio je spreman.

Bacio je praznu posudu u stranu, čiji je zvuk lomljenja odjeknuo pećinom. Bez reči, prišao je velikom džaku za boks, koji je visio poput večnog protivnika. Zario je pesnicu u džak, osetivši poznati otpor pod svojim rukama. Svaki udarac bio je brutalan, precizan, a zidovi pećine su podrhtavali od sile njegovih udaraca.

Njegov dah postajao je sve brži, dok su se mišići zatezali pod svakim zamahom. Oči su mu svetlucale opasnim plamenom, fokusirane, pune unutrašnje borbe i besa. Ovo je bio njegov način da se oslobodi napetosti, da pripremi telo i um za sledeću bitku.

Zastao je na trenutak, njegov dah je bio težak, ali nije bio ni blizu iscrpljenosti. Njegove ruke su blago pulsirale od napora, ali to mu nije bilo dovoljno. Povukao se korak unazad, procenjujući džak ispred sebe. Zatim je brzo podigao nogu i udario ga silovitim udarcem, izazvavši snažan tresak kroz pećinu.

Džak se njihao napred-nazad, a on je nastavio da ga udara nogama, svaki put s još većom snagom. Povremeno bi promenio tehniku, ubacujući kolena i rotirajući telo za maksimalan učinak. Svaki udarac bio je ispunjen čistom energijom i besom, dok su se talasi snage širili kroz pećinu. Njegov trening nije bio samo fizički, već i mentalni, svaki udarac bio je način da kontroliše i oslobodi destruktivnu snagu koja je ključala u njemu.

Sada je prelazio u svoj omiljeni ritam, kombinacija pesnica i nogu. Svaki udarac bio je precizan, eksplozivan. Desna pesnica se zabijala u džak, odmah praćena levim krošeom, dok je desna noga već bila u vazduhu, spremna da udari. Džak je poskakivao pod silinom njegovih udaraca, ali nije usporavao.

Njegovi pokreti bili su savršeno uvežbani, gotovo instinktivni. Izmenjivao je brze, snažne udarce, prelazeći iz garda u udarac nogom bez napora. Udarao je kao da je svaka sekunda važna, kao da je svaki zamah priprema za sledeći sukob. Znoj mu je klizio niz lice, ali u njegovim očima je bio samo fokus, oštrio je svoju veštinu, čekajući sledeću priliku da je testira u pravoj borbi.

Zadihan, ali zadovoljan intenzivnim treningom, Raiho se zaustavio. Njegovi mišići su pulsirali od napora, ali um mu je bio miran, fokusiran. Džak se još uvek njihao od poslednjeg udarca, ali je već prelazio na sledeći zadatak. U tišini pećine, otišao je do improvizovanog ognjišta koje je postavio u jednom uglu.

Zapalio je vatru, plamenovi su brzo buknuli, osvetljavajući njegove oštre crte lica. Otvorio je jednostavnu torbu iz koje je izvadio sušeno meso i povrće koje je prikupio na svojim putovanjima. Njegove ruke su vešto seckale sastojke, dok su misli lutale ka budućim izazovima. Iako je voleo žar borbe, gurmanluk mu je isto bio jača strana.

Dok je stavljao sastojke u lonac i mešao, u pećini se počeo širiti miris pripremljenog obroka. Raiho je sedeo pored vatre, posmatrajući plamenove kako plešu, dok je čekao da se hrana skuva. U tom trenutku tišine i jednostavnosti, nalazio je utehu, pripremajući se za novi dan i nove borbe koje su ga čekale.

Dok je čekao da se obrok skuva, tišina pećine bila je gotovo opipljiva. Samo pucketanje vatre i povremeni odjek kapanja vode iz daljine ispunjavali su prostor. Njegove misli su lutale ka prošlim bitkama, ka trenucima kad je bio samo oružje, bez svrhe osim borbe. Ali ovde, u ovoj pećini, mogao je pronaći nešto nalik miru, makar i na kratko.

Miris kuvane hrane polako je ispunjavao prostor, noseći sa sobom osećaj utehe i doma koji je retko doživljavao. Umeo je da ceni jednostavne stvari, kao što je topli obrok posle iscrpljujućeg treninga. Podigao je lonac s vatre i sipao obrok u grubi drveni tanjir. Sedeći na kamenoj površini pored vatre, polako je počeo da jede, osećajući kako mu toplina hrane ispunjava telo.

Dok je jeo, oči su mu posmatrale plamenove. U njima je video odraz svog života, snagu i stalnu borbu. Znao je da mu trenutni mir neće dugo trajati. Svet je bio surov, a on je bio stvoren da se suprotstavlja toj surovosti. Medjutim, u ovim trenucima tišine, mogao je na trenutak zaboraviti na težinu svog puta.

Kad je završio s jelom, spustio je tanjir i ostao sedeći, naslonjen na hladan kameni zid. Njegove misli su se polako umirivale, a telo opuštalo. Znao je da ga očekuju novi izazovi, ali je dopustio sebi da uživa u kratkom predahu, svesno čekajući na sledeću bitku koja će doći. Pećina je bila njegov dom, a tišina, njegov saveznik.

Nakon što je završio s obrokom, pazljivo je ugasio vatru, ostavljajući pećinu ponovno u njenom prirodnom, prigušenom mraku. Čak i u tami, osećao se kao kod kuće, svaki kamen, svaka pukotina bila mu je poznata. Ispred njega su se protezale dugačke senke, ali nije osećao strah. Njegovo telo bilo je umireno, ali um i dalje u stanju opreza, spreman na sve što bi moglo doći.

Ustao je polako, osetivši blago zatezanje u mišićima od treninga. Njegove noge su ga odvele do dela pećine gde je imao skromnu kolekciju oružja i opreme. Njegove oči su preletale preko različitih alata smrti, mačeva, koplja, i teških buzdovana. Svi su oni imali svoje mesto i svrhu, ali danas mu nisu bili potrebni. Ipak, posegnuo je za jednim oštrim nožem i počeo ga pažljivo oštriti.

Zvuk oštrenja bio je smirujući, gotovo meditativan. Bio je svestan da je ovaj ritual bio više od puke pripreme, bio je to način da ostane povezan sa svojom snagom, sa svojim identitetom ratnika. Iako je njegov svet bio ispunjen borbama, bilo je nešto gotovo sveto u ovom činu, pripremi, održavanju oštrine, spremnosti za ono što dolazi.

Dok je nož sjajio pod prigušenim svetlom, odlozio je alat i spustio se natrag na kameni pod, naslonivši se na zid. Oči su mu se polako zatvarale dok je tonuo u duboki san, svestan da će uskoro morati u borbu. Ali za sada, u tišini svoje pećine, mogao je da se odmori, makar i na kratko. Pećina je bila njegovo utočište, mesto gde je mogao pronaći mir pre nego što se ponovo suoči sa surovim svetom.

Probudio se pre svitanja, naviknut na tišinu koja je ispunjavala pećinu u ranim jutarnjim satima. Njegovo telo se refleksno protegnulo, osećajući snagu i fleksibilnost mišića, dok su mu misli već bile usmerene ka danu koji je pred njim. Ustao je bez oklonjenja, krećući se tiho kroz pećinu, kao da je deo njenog kamenog srca.

Prvo je prišao malom izvoru vode koji je tekao kroz pećinu, led hladna voda osvežila mu je lice i razbistrila um. Osetio je svaki trenutak tog jednostavnog rituala, ceneći mir koji mu je donela hladnoća. Pio je polako, dozvoljavajući vodi da mu osveži telo iznutra, zaista je bila izuzetna prijatna i dobra.

Nakon toga, je krenuo ka delu pećine gde je vežbao meditaciju i osnovne vežbe. Seo je na hladan kamen, prekristenih nogu, i zatvorio oči. Udisao je duboko, dopuštajući svakoj misli, svakom osećaju da prodje kroz njega. Njegov dah bio je postojan, ritmičan, dok je fokusirao svoju energiju, balansirajući unutrašnji mir i sirovu snagu koja ga je definisala.

Nakon meditacije, ustao je i započeo seriju brzih i preciznih vežbi za razgibavanje. Njegovi pokreti bili su fluidni, gotovo nalik na ples, ali svaki je bio pažljivo uvežban kako bi telo ostalo u vrhunskoj formi.

Kada je završio, osećao je kako mu krv struji kroz telo, a energija raste. Dan je započeo, a on je bio spreman suočiti se s bilo čime što bi mu došlo na put. Sada, u miru jutra, osetio je snagu koja će ga voditi kroz predstojeće izazove.

Nakon jutarnje meditacije i vežbi, on je tiho prišao svom ognjištu i ponovo zapalio vatru. Plamenovi su brzo buknuli, osvetljavajući pećinu toplim, zlatnim svetlom. Kao deo svoje rutine, Raiho je pripremio jednostavan doručak, komadiće sušenog mesa i povrća, zajedno sa toplim čajem koji je uvek držao u rezervi, jednostavno to mu je najvise prijalo za dorucak.

Kad je završio s doručkom, pažljivo je očistio svoje oružje, proveravajući svaki detalj, svaku oštricu. Znao je da nema mesta za greške, oružje nije bilo njegov glavni izvor moći u borbi, ali je predstavljao produžetak njegove volje i morao je biti siguran da je spremno za svaki izazov. Oštro svitanje sunca prodrlo je kroz uski otvor pećine, bacajući svetlo na njegove ruke dok je završavao s proverom.

Zadovoljan stanjem svog oružja, Raiho je odložio alate i protegao se još jednom, osećajući snagu u svakom mišiću. Bio je spreman za dan pred sobom. Pećina je bila njegova tvrdjava, ali znao je da svet van nje nije čekao, i on je bio spreman suočiti se s njim, sa svakim neprijateljem ili zadatkom koji bi ga našao. Još jedan dan, još jedna prilika da oštri svoje veštine i potvrdi svoju moć.

Nakon što je završio sa jutarnjom rutinom, ostao je stajati pored vatre, posmatrajući kako plamenovi polako blede dok su njegovi dahovi postajali sve dublji i smireniji. Osećao je kako mu krv struji kroz telo, nosi snagu i odlučnost potrebnu za dan pred njim. Ali, u ovom trenutku, nije osećao potrebu da napušta pećinu. Danas je bio dan za introspekciju, za pripremu ne samo tela, već i uma.

Okrenuo se i uputio ka jednom od skrivenih delova pećine, delu koji je bio skoro potpuno u tami. Tu je čuvao artefakte iz prošlih borbi, predmete koji su ga podsećali na teške bitke koje je preživeo. Zidovi su bili obloženi starim mapama, iskrzanim parčićima fragmenata na kojima su bili ispisani drevni zakoni i pravila borbe. Svaki od tih predmeta imao je svoju priču, a on je sve te priče znao napamet.

Uzeo je u ruke stari mač, jednom u vlasništvu ratnika koji je bio jedan od njegovih najvećih neprijatelja. Osećao je težinu mača, osećao kako hladan metal leži u njegovoj ruci, ali i dalje je bio svestan snage koju taj mač nosi u sebi. Prošao je prstima preko oštrice, podsećajući se na dan kada je osvojio ovaj mač, na trenutak kada je izašao kao pobednik iz jedne od najtežih borbi u svom životu.

Odložio je mač nazad na njegovo mesto, osećajući kako mu se misli fokusiraju. Znao je da mora da zadrži tu koncentraciju, da nastavi da razvija svoju unutrašnju snagu, jer će mu uskoro trebati. Njegov život nije bio jednostavan, ali on ga nije ni želeo takvog. Težina borbe bila je ono što ga je oblikovalo, ono što mu je davalo svrhu.

Nakon što je proveo neko vreme medju svojim uspomenama, Odlucio je da se vrati na fizičku pripremu. Upečatljivi zvuk njegovih koraka odzvanjao je pećinom dok se približavao delu gde je bio postavljen veliki kamen, ogroman i težak, ali upravo takav kakav mu je bio potreban za vežbu, vreme je izgleda bilo da pocne.

Stao je ispred kamena, savio se i uhvatio ga snažnim rukama. Njegovi mišići su se napeli dok je podizao kamen sa zemlje. Uspravio se, osećajući težinu kamena na svojim ramenima, a zatim ga polako spustio natrag, ponavljajući vežbu više puta. Svaki podizanje bilo je ispunjeno čistom snagom, ali i kontrolom, nije bio samo moćan, već i disciplinovan.

Dok je vežbao, u pećini su se ponovo čuli zvuci njegovih napora, kombinovani sa tihim jekom kapljica koje su padale negde u dubinama. Njegovo telo bilo je u stanju potpune koncentracije, fokusirano samo na zadatak pred njim. Vežbao je satima, osećajući kako mu snaga raste, kako se svaki deo njegovog tela sinhronizuje s težinom koju podiže.

Nakon napornog treninga, pustio je kamen da padne na tlo s tupim udarcem koji je odjeknuo kroz pećinu. Osećao je znoj koji mu je klizio niz lice, ali to ga nije ometalo. Znao je da je ovo samo jedan korak ka pripremi za sledeći izazov. Njegovo telo bilo je ojačano, ali sada je došao trenutak da se fokusira na unutrašnji balans.

Ponovo je seo na hladan kameni pod, ovog puta bliže ulazu u pećinu, gde je svetlost počela da probija kroz tamu. Zatvorio je oči, koncentrisao se na svoj dah, dopuštajući mislima da se smire. Vizualizovao je naredne borbe, vidio svoje protivnike, zamislio svaki pokret, svaku taktiku koju bi koristio. Ovo je bio trenutak kada je mogao spojiti svoje telo i um u jedno, pripremajući se za sve što bi moglo doći.

Dok je meditirao, vreme je prolazilo, ali on nije žurio. Znao je da su trenuci ovoga podjednako važni kao i fizički trening. Njegov um bio je poput oštrice, morao je biti jednako oštar i precizan kao i njegovo oružje. Uskoro je vreme da napusti pecinu i krene u akciju, previse je dopustio sebi odmora ovde.

Kada je konačno otvorio oči, svetlost je sada bila jača, a sunce je počelo da se penje na horizontu. ustao je, osećajući se obnovljenim, spremnim za dan koji je pred njim. Još jedan krug treninga bio je iza njega, ali putovanje nije bilo gotovo. Pećina je i dalje bila njegovo utočište, njegovo mesto za regeneraciju, ali svet napolju nije mirovao.

S osmehom koji je bio više smiraj nego zadovoljstvo, je krenuo ka izlazu iz pećine, svestan da je svaka bitka deo većeg plana, a svaki trening deo njegove trajne misije. Bio je spreman za sve što bi došlo, jer je znao da snaga nije samo u mišićima, već i u srcu, umu i duhu. Pećina je bila njegov dom, ali svet van nje bio je njegova prava arena.

Dok je ulazio u pećinu, tišina unutrašnjosti ga je odmah obavila, pružajući mu osećaj spokoja. Njegovi koraci odjekivali su blagim škripanjem dok je hodao po kamenoj površini, a hladan, svež vazduh unutar pećine pružao mu je olakšanje nakon naporne borbe.



Prvo je spustio torbu na zemljani pod, zatim je seo na grubu kamenu stolicu koju je sam isklesao, osećajući težinu poslednjih sati kako se polako spušta s njegovih ramena.

Oči su mu se privikle na slabije osvetljenje unutar pećine, pa je zapalio nekoliko sveća koje su osvetlile prostor, bacajući meke, treperave senke po zidovima. Njegov um je još uvek bio u borbenom režimu, ali polako je počeo da se opušta, svestan da je sada na sigurnom.

Pružio je ruku prema obližnjem kamenu, uzimajući posudu sa vodom. Popio je nekoliko gutljaja, osećajući kako mu hladna tečnost osvežava telo. Dok je sedeo, misli su mu se vraćale na misiju, neprijatelje koje je savladao, strategije koje je primenio, i trenutak kada je pobeda konačno bila njegova. U svakom od tih trenutaka, osećao je ponos, ali i težinu odgovornosti koju nosi sa sobom.

Nakon što je pio, odlučio je da se okupa. Skinuo je odecu, pažljivo je složio pored mesta gde su se nalazile ostale garderobe. Krenuo je dublje u pećinu, gde je imao mali bazen s prirodnom, hladnom vodom. Ovaj bazen je bio jedno od njegovih omiljenih mesta u pećini, mesto gde je mogao da ispere umor, krv i znoj sa svog tela.

Uronio je u vodu, osećajući kako ga obuzima osećaj čistoće i olakšanja. Svaki mišić u njegovom telu polako se opuštao dok je ležao u vodi, dozvoljavajući mislima da lutaju, bez pritiska i stresa koji su ga pratili tokom misije.

Nakon što je završio s kupanjem, uvukao se u svoj skromni krevet, dozvoljavajući tišini pećine da ga obuzme dok je polako tonuo u san, pripremajući se za novi dan i nove izazove koji će doći.

Ustao je i odlucio da se opet skavsi za novi dan, nakon što je završio sa kupanjem, osećaj svežine i obnove preplavio je njegovo telo. Voda je isprala tragove borbe, ali i donela smirenje njegovom umu. Sklonio je mokru kosu s lica i krenuo ka svom malom skladištu hrane koje je organizovao u jednoj od manjih niša unutar pećine.

Zidovi te niše bili su hladni, savršeni za čuvanje osnovnih zaliha koje bi koristio za svoje obroke. Prebirao je po sušenom mesu, korenju i nekoliko komadića voća koje je uspeo da nabavi pre nego što je krenuo na misiju. Odlučio je da napravi jednostavan obrok, dovoljan da povrati energiju, ali ne toliko obiman da ga uspori.

Izvadio je tiganj i postavio ga na kamenje koje je služilo kao improvizovana peć. Zatim je, pažljivim pokretima, zapalio vatru, koja je ubrzo počela da puca, grejući prostoriju. Miris pečenog mesa ubrzo se raširio pećinom, dok su plamenovi plesali ispod tiganja, bacajući dodatne senke po zidovima. Dok je meso cvrčalo, sekao je komadiće korenja, koje je ubacio u tiganj, prateći zvukove kuvanja koji su mu davali osećaj normalnosti u ovom surovom svetu.

Kada je obrok bio gotov, seo je na stolicu koju je ranije isklesao. Njegova jednostavna, ali funkcionalna kamena stolica bila je dovoljno udobna za trenutke kada je želeo da se odmori. Uzeo je obrok u ruke, polako jedući, svaki zalogaj pažljivo žvačući. Osećao je kako mu hrana vraća snagu, dok je tišina pećine pružala mir koji je retko mogao naći u spoljnjem svetu..

Nakon što je završio s jelom, očistio je tiganj i sklonio ostatke hrane, vraćajući sve na svoje mesto. Nije voleo da ostavlja stvari neuređene; sve je moralo biti spremno za sledeći put. Povukao se do krajnjeg zida pećine, gde je postavio mesto za meditaciju. Sklopio je noge u lotusov položaj, sklopio ruke na kolenima i zatvorio oči. Disanje mu je bilo ujednačeno dok je polako ulazio u stanje dubokog fokusa. Unutrašnja energija koja se igrala u njemu sada je bila usmerena, očišćena od stresa i napetosti. Bio je u miru sa sobom i svetom oko sebe.

Misli su mu se smirile, a um je postao čist, fokusiran samo na sadašnji trenutak. Osećao je kako mu chakra teče kroz telo, dok je tišina pećine postajala sve dublja. Meditacija je bila deo njegove rutine, način da se poveže sa sobom i pripremi za sve što dolazi. Svaki dah koji je uzeo donosio je osećaj stabilnosti i ravnoteže, dok su misli o prošloj borbi, budućim izazovima i svemu što je doživeo polako bledele u pozadini.

Proveo je vreme u toj meditaciji, dozvoljavajući svom telu i umu da se potpuno obnove. Kada je konačno otvorio oči, osećao se osveženo, spreman da se posveti sledećem koraku. Polako je ustao, osećajući kako mu krv slobodno cirkuliše kroz udove, i uputio se ka krevetu. Pospremio je prostor oko sebe, a zatim se uvukao u svoj skroman, ali udoban krevet, prepuštajući se tišini noći.

Dok je ležao, misli su mu još jednom proletele kroz događaje dana, ali sada su bile mirne, bez nemira i stresa. Znao je da je uspešno ispunio svoju misiju i da ga čeka nova prilika za rast i napredak. Pećina ga je obavila svojim mirom, dok je polako tonuo u san, spreman za novi dan koji ga čeka.

Probudivši se u tišini pećine, odmah je osetio energiju novog dana. Zraci sunca jedva su prodirali kroz uske pukotine na ulazu, osvetljavajući samo deo prostorije. Ustao je iz kreveta, protežući mišiće koji su se odmorili tokom noći.

Brzo se obukao i pripremio za novi zadatak. Bio je u stanju potpune pripravnosti, umiren i fokusiran. Pogledom je prešao po prostoru, proveravajući da li je sve na svom mestu, pre nego što je krenuo ka izlazu iz pećine, spreman za sledeću misiju.