Stigao sam pred svoju novu kuću, kupljenu uz pomoć ušteđevine koju sam skupljao od raznih poslova na putu do ovog mesta. Starac koji mi je prodao svestan stanja iste nije mnogo tražio. Kuća je oronula, sa zidovima koji su počeli da se rušie i krovom koji je prokišnjavao. No, nisam bio obeshrabren. Ovaj stari dom će uz malo truda i rad postati sigurno utočište.
Skinuo sam šešir i obrisao znoj sa čela, gledajući oko sebe. Priroda je bila prekrasna, sa bujnom vegetacijom koja me je podsećala na moj rodni kraj. Bez reči, počeo sam da radim. Zid po zid, greda po greda, popravljao sam kuću svojim rukama.
Ponekad bih se zaustavio da odmorim, ali nikada nisam gubio motivaciju. Sa svakim udarcem čekića, sa svakim zakucanim ekserom, kuća je postajala sve sigurnija i lepša. Moja odlučnost bila je kao neka vrsta magije, koja je polako obnavljala stari dom. Dok sam radio, primetio sam skitnicu kako prolazi pored moje kuće. Bio je prljav i izmučen, ali nekako dostojanstven. Odlučio sam mu prići.
"Pomogni mi s ovim, plati ću ti", rekoh mu.
Skitnica me pogleda iznenađeno, zatim klimnu glavom i prionu na posao. Radili smo zajedno, delili teret popravki. On je bio vešt s alatom, a ja sam mu pružao podršku i uputstva.
Nakon nekoliko sati napornog rada, konačno smo završili. Gledali smo obnovljenu kuću s ponosom.
"Ovo je za tebe," rekoh mu, pružajući mu deo novca koji sam mu obećao.
Skitnica me je zahvalno pogledao, a zatim nestao u sumrak.
Kada sam ostao sam pred svojom kućom, osetio sam toplinu u grudima. Iako je kuća bila obnovljena, pravi blagoslov bio je susret sa tom skitnicom. Shvatio sam da je pomaganje drugima ono što stvara pravu sreću i cilj ka kome treba težiti.
Vreme je bilo za novi početak, ovde u Selu Skrivenom u Vodopadu.