Victory Square

Trg pobede je jedno od glavnih mesta okupljanja gradjana Keona. Nedaleko je od gradske kuće, poprilično krcata, služi kao veoma dobru lokaciju za šetnju i razgledanje, kao i raznorazne kampanje, dešavanja i govore koje grad može u budućnosti da održava.

Razmišljajući o stvarima koje se dešavaju oko njega nije obraćao pažnju na to kuda ide. Odjednom našao se u gužvi na sred pretpostavio je glavnog trga. Izvadio je mapu da bi se uverio u svoju pretpostavku i da bio je u pravu. Seo je na jednu klupu u parku i posmatrao ljude koji su prolazili trgom.

Zora je već svanula kada ga je neki čovek probudio kako bi se uverio da li je živ. Izgleda da ga je umor savladao, a verovatno ima i nekih posledica od tog oživljavanja. Stomak ga je upozorio da ništa nije jeo dan ipo pa se zaputio do najbližeg objekta te namene.

Prateći svoj instikt i okupljanje rulje, stigao je tamo gde je i želeo. Centar grada koji je konstantno u gužvi. Znao je da tu može da nađe oglasnu tablu gde može da vidi prosečnu rentu za izdavanje apartmana-garsonjera. Našao je taman neku garsonjericu koja odgovara njegovom kriterijumu i zaputio se ka tamo snalaziće se nekako.

Masa ljudi nastavila je ka trgu prateći tog jednog čoveka koji je galamio. Pričao je neke nepovezane stvari, ali izgleda da ga je masa obožavala pa je nastavio da prati rulju ne bi li saznao nešto više o događajima. Nije imao zanimacije, a kući mu se nije išlo pošto bi morao da bude sam u onolikoj kući. Ta situacija ga je deprimirala pa je naslonjen na neki drveni stub slušao šta ovaj čovek trabunja.

Čvrsto je držala sve knjige koje je uzela iz biblioteke pazeći kuda hoda i slušajući glasne uzvike ljudi sa trga i nekog čoveka koji je vikao, rukama pri tom gestikulirajući svaku svoju reč.

*Galamdžija* Hitomi pomisli i zakikota se. Skoro svi u tom okruženju su gledali u show program koji je izazivao glasni čovek. Ona uzdahnu i odmaknu se što dalje od jadnog čoveka koji je žudeo za svom pažnjom koju je mogao da pridobije. „Heeej heej, stani“ Hitomi izgovori kada je shvatila kako joj sve što je nosila u rici krene da kliza, jer je suludo umislila da je put do kuće mnogo bliži. Bio bi, da je trčala možda sa sve tim teškim stvarima. Prazno mesto za sedenje, bio je kao dar sa neba. Spasio je i nju i njene knjige koje je položila odmah do sebe gledajući da slučajno ne zauzima mesto nekome. Skoro svi fanovi su stajali da podrže onog čoveka, a ona je sedeći podigla glavu što više može, da pogleda da slučajni ne zna nekoga iz mase, iako je jedino upoznala do sad onog sivokosog dečka Visariona. *Sad će sto posto da napravi neku veliku završnicu i naravno pozdravi svoje ljude, kaže im da dođu opet i da ga podrže na ovakvim skupovima i bla blaa..* Hitomi pomisli i nehajno frknu.

Hitomi je prvi put ugledala mrtvo telo kada je imala samo 4 godine. Možda jedna od najbizarnijih stvari kod toga je što telo još uvek izgleda ljudski.

Sada upravo, ona čita na Trgu pobede o tim stvarima posle smrti, o tome kako telo truli vremenom. Čita o tome kako na osnovu krvavih tragova na zemlji možemo saznati da li je posekotina na vratu ili posekotina na torzou tela bila kobna po tog ljudskog stvora.

Ali knjige ne govore o tome kako mrtvo telo ne izgleda ljudski, ne pišu o tome kako mrtvo telo izgleda kao osoba. Ispod oka su počele da se stvaraju linije, i duboki nabori iznad njenog nosa koje su ukazivale na to da se ova devojka već neko vreme mršti. Još uvek na njenoj levoj ruci, mogu se naći ostaci od laka, to je ista ruka koja jako stiska obod knjige.

Hitomi je prvi put ugledala mrtvo telo kada je imala samo 4 godine. 4 godine kada ugleda prvi put svog duha. Nije to jedan od onih duhova koji vas prate, ali je to jedan od onih koji vam ostaju u podsvesti.
On je bio plavušan, a kosa mu je čudno bila podšišana sa obe strane, na neki način na koji niko ne bi želeo da bude ošišan. Verovatno je neko koristio nož mesto makaza. Pogađala je da je u pitanju stariji maloletnik, na osnovu njegove strukture kostiju, njegove visine, i količini stresa koja je bila skupljena na njegovom licu. On je i dalje tada gledao zemlju svojim široko otvorenim očima, ali ne i iznenađenim pogledom. Iskusan neki pogled, kao da je to telo doživljavalo sve te posekotine nebrojeno mnogo puta.
I tu je počela da traži sličnosti sa nekim koga poznaje.. možda nekim rođakom? Ili poznanik nekog rođaka... Struktura građe joj se činila jako poznato, ali boja kože nije se uklapala uz njenu sliku u podsvesti.

„Eh..“ Hitomi trepnu, i dalje bolno svesna oživljenih uspomena na mrtvo telo stranca. Nije saznala ni njegovo ime na kraju..
Pogledala je oko sebe da vidi šta se dešava sa ljudima okupljenim na trgu. Niko nije gledao u njenom pravcu. To joj nije ni bilo tako bitno sada...
Nežno se podigla sa mesta na kom je sedela, i sa svojom knjigom i duhom uspomena odlučila da ode i osveži ostatak dana nečim prijatnijim od doživljenog..

Posle duže šetnje niz ulice grada konačno je došao do nekog malo interesantnijeg mesta. Za razliku od prethodnog puta kada je trg bio krcat ljudima ovog puta slika je bila potpuno drugačija. Svega par ljudi koji su žurno koračali svojim kućama i po koja zalutala mačka se mogla videti. Ostatke koji su se tokom dana gomilali po trgu sada je vetar nosi u samo njemu poznatom pravcu. Osetio je glad pa je produžio dalje.

Skoro pa napamet znao je put koji ga od pekare vodi do tog trga. Baš se pitao da li će i ovog puta da zatekne nekog govornika kako propoveda i laže narod ili ne. Za divno čudo i njegovo veliko iznenađenje na trgu je bilo veoma malo ljudi. Samim tim nije bilo nikoga ko se obraćao toj šačici ljudi. Posedeo je malo na klupi, a onda odlučio da krene.