Alan stoji pred ulazom u Ukletu špilju, okružen ledenim zidovima koji odbijaju svetlost, čineći špilju tamnom i zastrašujućom. Iako je navikao na neprijateljska okruženja, nešto u vezi sa ovom špiljom ga tera na oprez. Čak i spolja, oseća kako iz unutrašnjosti špilje zrači hladna, zloslutna energija, kao da ga nevidljive ruke upozoravaju da se ne približava.
Polako ulazi, korak po korak, dok mu svaki zvuk – kapljanje vode, tiho škripanje leda – odjekuje u tami, stvarajući jezivu simfoniju. Vazduh postaje gušći, ispunjen mirisom starog leda i nečeg još starijeg, nečeg što je vreme zaboravilo, ali što još uvek čeka u dubinama ove špilje. Zidovi špilje deluju kao da se pomeraju u suptilnim senkama, stvarajući iluziju da se špilja živi, diše i osluškuje svakog ko se usudi da uđe.