Sagledala sam dole na leš. Moj sopstveni leš. Obuzeo me je veliki očaj pri posmatranju kako ga neko vuče na mesto raspeća mojih roditelja. Duša mi se srušila, i potpuno sam se ugasila. Zaista, jednom sam izgubila sve. Međutim, dok sam bledela u večnoj tami, čula sam glas koji me je pridozivao. I tako, još jednom sam se zaklela, da bez obzira koliko dugo može da potraje, kolike velike prepreke stoje na mom putu, ili kakve mere moram da preuzmem, nikada neću dozvoliti da se to ponovi. Zato molim, sačekajte dok Vas ovo unakaženo telo ne spasi.
Kada je došla k sebi, klackala se napred-nazad u stolici za ljuljanje. Soba je bila slabo osvetljena; pred treperenja ognjišta, nije bilo drugog izvora svetlosti. Nikakva svetlost nije probijala kroz zatvorene prozore; već se samo moglo videti pucketanje kiše po staklu. Kao da je cela kuća bila obavijena tamom. Neko je pozvao Gisellino ime. Htela je da očima pretraži sobu, ali se ispostavilo da je to bilo nepotrebno. Izvor glasa čučao je pored stolice i gledao je smaragdnim očima.
